Морате ли увек бити у праву?

Није први пут да сам приметио једну занимљиву чињеницу : наш православни брат много воли да буде у праву.
Постоје случајеви у којима јесте увек у праву а тичу се вере, спасења, догмата и канона. Стога је таква особа, по правилу, навикла на осећај да је у праву. Oнај ко је у једном у праву, тежи да буде у праву у свему.
С друге стране, критичко мишљење је својствено сваком нормалном човеку, а још више хришћанину. Најобичнија исповест почиње управо од критичке анализе периода живота који јој је претходио. И зато, упркос љубави према праведности, хришћанин се, као и свака особа, често покаже погрешним и, у идеалном случају, може да покаже много већу осетљивост на ову неправду него неверник.
Међутим, вреднији су тренуци самоправедности. Као резултат тога, доживљавају их са одушевљењем, заносом и самозадовољством. "Зато што сам био у праву!" "Да ли грешим"? "У овој ситуацији сам у праву!" И такве ствари...
На први поглед, бити у праву је добро. Човек зна истину и чврсто стоји у њој. Искрен је према себи, није лицемеран према другима, а истина је на његовој страни. Али ако размислите - није ли свест о сопственој исправности оно што лежи у основи већине сукоба, и малих и озбиљних, увреда, непријатељства и мржње?
Замислите било коју ситуацију када сте се постидели глупог чина, непромишљене речи, када нисте могли на време да станете, прекинете свађу, зауставите сукоб, када нисте ућутали, нисте се удаљили. Шта вас је покретало у том тренутку? Свест о самоправедности.
Ако у неком спору или свађи нисте потпуно уверени у нешто, нисте сто посто сигурни да сте у праву, онда је лакше зауставити се, смирити се.
Свест о исправности развеже језик. Ако сам у праву, то морам да докажем, а они морају да се сложе са мном. А ако до тога не дође, онда наступа ваша тврдоглавост, бес и безобразлук. Да то није хришћански, схватимо када се страсти стишају и савест се пробуди.
Једноставно речено, ретко човек толико греши као у тренуцима када мисли да је потпуно у праву. За почетак, биће корисно да натерате себе да престанете да волите свест да сте у праву. Уместо тога заволите „здраву равнодушност“, будите потпуно равнодушни према сопственој правди. Чак и ако сам у праву, па шта? Другом је моја исправност, као и моја истина, неважна, незанимљива и бескорисна. Зашто то наметати, зашто се свађати до промуклости, кад свако има своју истину и право на њу? Па, ако је комшија погрешио, шта ће се битно променити ако почнеш да га убеђујеш? Ништа. А, ако ће способност да се на време заћути, да се одступи, да се не инсистира на своме, помоћи некоме да избегне свађу, спречи настанак непријатељства или једноставно спречи међусобне увреде, онда треба признати да у оквиру људске комуникације, поузданија средства се неће наћи.
Дакле, свако ко цени нормалну људску комуникацију, који као хришћанин настоји да буде у миру са свима, који жели да избегне грех у односима са другима, треба пре свега да превазиђе жељу да у свему буде у праву, да престане да покушава да доказује своје у сваком спору и у сваком сукобу последњу реч остави за себе. Праведност је само вера у исправност сопственог мишљења. Вреди научити да ово мишљење задржимо за себе, и зачудићемо се колико има добронамерних људи у нашој близини. Искуство је много вредније од унутрашњег нарцизма и спољашње мрзовоље, које цветају у душама оних који су увек у праву.
 
протојереј Владимир Пучков
 
pravlife.org