Кад је тешко волети родитеље

Подела, неразумевање међу људима почело је давно, још од времена пада. Људи су почели да губе контакт једни са другима. Прича о Вавилонском стубу је одличан пример за то. Одједном су почели да говоре на различитим језицима - ово је врло карактеристичан израз, који се несумњиво очувао у фигуративном смислу до данас. Ми говорници једног језика можемо говорити „различитим језицима“ чак и унутар породице.

Нејединство и неразумевање су, нажалост, карактеристичан знак оштећења људске природе. Овоме Црква супротставља јединство - у Христу и самом празнику Свете Педесетнице, што показује супротну перспективу: одједном људи који говоре различитим језицима почињу да се лепо разумеју. Јер Дух Свети сабира све у једно. И немамо другог пута до јединства осим у Христу, само кроз Христа, кроз Јеванђеље, кроз развој способности слушања, кроз развој сопственог срца, болног и непријатног, јер у нашем свету, када човек почиње да се открива, одмах добија ударце .

Где је стварни живот, а где имитација, обично се разуме када све почне да се распада, када људи који имају тенденцију да стварају идеје о нечему и некоме, постану лишени ових идеја. 

Суочавамо се са ситуацијама када породица живи, али уместо љубави егзистирају идеје о њој, када људи прихватају живот по неким унапред одређеним шемама. Ови обрасци су постављени у претходној породици у којој су одрасли, и људи примењују слику родитељске породице на својој.

Дешава се да је то побожна жеља да се живи по правилима. На пример, по слици „православне породице“, о којој много читамо у побожној литератури.

Али најпобожнија литература и најпобожнији примери могу се овде показати као лажни помагачи. Они стварају вештачке идеје о томе каква треба да буде права хришћанска породица. Истовремено, родитељи не виде своју децу и њихове особености. 

И они почињу да обучавају децу према одређеној шеми. У исто време, побожни родитељи имају врло исправне жеље да своју децу учине правим хришћанима. Иако прилично скривена, у томе се крије и тежња да покажемо другима како је наша породица изузетно православна и како и они треба да се прилагоде овој слици православне породице. 

Деца остају без праве пажње, без праве љубави, без слуха, без да их родитељи виде, и све време покушавају – да се прилагоде, да се прилагоде, да се прилагоде... Јер деца желе да удовоље родитељима, желе да примају похвале од њих, желе да их родитељи примећују, воле, тапшу по глави, хвале, дарују. Испада да се све мора зарадити трудом, а средство за зараду је побожност. До одређеног времена то функционише, али онда неминовно води до слома, до сукоба, до страшног неспоразума.

Често се родитељи отуђују од своје деце и престају да их воле јер су деца одједном престала да се прилагођавају, уништила су сан родитеља, уништила тај идеални, измишљени свет који је, по мишљењу родитеља, требало да доведе децу до светитељства и, на крају, скоро до канонизације. Али деца су, већ у адолесценцији, уништила све ове снове.

И тада врло често постаје тешко, чак немогуће превазићи насталу отуђеност.

Одједном деца почињу да се понашају крајње безбожно, штавише – удаљавају се од Цркве, падају у грехе, живе неприлично, погрешно. Родитељи их мрзе због тога, отуђују се, затварају, мисле да су деца за њих изгубљена. Дубоко у себи могу да кажу: „Не треба ми такво дете!“. И у том тренутку они престају да буду родитељи, у том тренутку дете остаје сасвим само. Мора да се носи са налетом искушења за која је потпуно неспремно. И ломи се под овим нападом, не сналази се, постаје играчка у стихији овога света и нема ко да му помогне...

Често се дешава, што је сасвим несхватљиво, да везе између деце и родитеља више не настају.

А да не причам о случајевима када родитељи уопште не постану родитељи свог детета, када своје дете не доживљавају таквим. "Имам проблем са ћерком", "Имам проблем са сином" - који су то изрази! Нису то проблеми мог детета, већ мене са њим, „ја“ сам на првом месту.

Однос је уређен тако да се дете доживљава као проблем за родитеље, који се на неки начин мора исправити, да би живот родитеља било згодан и удобан. Често су ова деца веома далеко и дуго одвојена од родитеља. У исто време, ако им средства дозвољавају, родитељи могу да ураде све за своју децу у материјалном смислу – да унајме дадиљу, да их пошаљу у добру школу итд. Али родитељи ће имати свој живот, а деца ће имати свој сопствени. Какви су ови родитељи? Зашто бисмо их волели? Поштовати их је неопходно, али их је немогуће волети. Јер тамо где није било љубави, неће је ни бити. 
 Нама је дата заповест: „Поштуј оца свога и матер своју, (да ти буде добро и) да дуго живиш у земљи коју ти даје Господ Бог твој“ (Изл. 20,12). Али о љубави нема говора. Јер, нажалост, деца не могу да воле сваког родитеља. И не воли сваки родитељ себе истински. Ако родитељ није спреман да живот положи за своје дете, у тој породици нешто није у реду.
Човеку је, с једне стране, у почетку природно да воли своје родитеље. Али, када родитељи не пружају довољно љубави, не повежу се у правој љубави са дететом, жеђ за љубављу остаје у њему. Потенцијал љубави није испуњен, па стога човек пада у чудно стање када не може да повеже сопствени живот са животом онога кога жели да воли и кога је дужан да воли. 

Нама је заповеђено да волимо своје непријатеље. Заповест је веома високо стање коме човек треба да се приближи и не успева сваки хришћанин у томе. Треба да схватимо да је заповест да се воле непријатељи, надљудска заповест. Поставља човека на исти ниво са Богом. Ово је веома висок позив, томе можемо тежити, морамо знати за то, морамо ићи ка томе.

Ако су родитељи отишли, кога ми да волимо? Иако они себе називају родитељима (хвала Богу, нису сви такви), како да их волимо? Као родитеље, као непријатеље или као неке стране људе?

Не тако давно сам причестио девојку која је пре неки дан умрла од рака. Девојка је била из сиротишта, биолошки родитељи су је тамо оставили, а онда је примила хранитељска породица, и неко време након тога, испоставило се да девојка има рак у терминалној фази.

Њен билошки отац је завршио у затвору а њена браћа и сестре по телу, нису хтели да је упознају.

Након што сам причестио Пољу, дуго сам разговарао са њеном хранитељицом, која ми је све ово испричала и била је веома узнемирена што својој ћерки ништа није рекла о постојању браће и сестара, јер су на крају крајева они „иста крв“. Рекао сам да је урадила праву ствар: девојци ништа није требало рећи јер ти људи нису - отац, браћа и сестре. Измишљати односе у таквој ситуацији значи задати још један ударац несрећном детету. Односи између родитеља и деце се не могу измислити, или постоје или их нема.

Да, ова ситуација је можда необична, али, нажалост, није ретка. Овде се може поставити питање поштовања родитеља, али само као веома, веома велики подвиг за човека који, схвативши да је одбачен, може само да се моли за њих.

Пришла ми је једна од мојих парохијанки – млада жена чија су деца студенти. Одрасла је без оца: њена мајка јој је рекла да је  умро. Али, испоставило се да он уопште није умро, већ једноставно скоро четрдесет година није желео да зна ништа о својој ћерки. Стекао је нову породицу и добио децу, али у једном тренутку је пошећео да комуницира са њом. „А ја не желим! Шта да радим, како да се понашам према њему?“ упитала је. Одговорио сам јој: „Ако је он у невољи, у неким тешким околностима, онда му мораш помоћи. Али, ако је са њим све у реду, живи окружен унуцима, неком другом децом, не видим смисла да комуницираш са њим. Нема ни мрвице покајања код тог човека. Његов позив је звучао овако: „Здраво, драго дете. Ја сам твој отац. Зар не желиш да будемо пријатељи? Имаш браћу и сестре. Хајде да будемо сви пријатељи, породица.“ Не, не би требало, то је лаж.

Има родитеља који су, без унутрашње блискости, ипак одгајали дете, ставили нешто у њега, лечили га када је било болесно, облачили га итд. и оно мора да се осећа обавезним. Мора их поштовати. Лоше је када човек не помаже родитељима који су га васпитали. Али, није могуће волети ако нисте били вољени. 

Замислите да сте болесно дете, имате мајку, болесни сте и она вам даје лекове, али у том тренутку вам је потребнија сама мајка од лекова, да вас узме у наручје, да вас мази по глави. 

Наравно, родитељи могу да рачунају на децу коју су подигли да им дају лекове, храну или нека финансијска средства. Али љубав нема одакле да се добије, јер је никад није ни било. Љубав између родитеља и деце је посебна. Не можете то добити "после".

Љубав између деце и родитеља сеже у далеку прошлост, у мајчину утробу, у рано детињство. Последице раног недостатка љубави према детету су извор свих даљих животних сукоба, судбина, неразумевања самог себе, психичких болести...

Рецимо да је мајка оставила дете са три године на неко време, на пола године код баке или дадиље - све је то траума за дете, од које се можда никада неће опоравити.

Или, десило се нешто страшно, када се пред очима малог детета породица распала, родитељи развели. Ова траума не може а да се не испољи у судбини те особе. Многе ствари које су родитељи погрешили, убију дечју душу, оставе рану која неће зарасти за живота... О томе треба да разговарамо, да схватимо да је недостатак љубави главни, најстрашнији проблем човечанства. 

Старији морају да разумеју шта им се дешава, одакле им проблеми и куда иду и како да се носе са тим. Задатак није једноставан. За то постоји наука психологије и, мислим, овде је у многим случајевима потребна помоћ доброг специјалисте. Не говорим више о Цркви: учешће у црквеном животу је нешто што се подразумева...

о.Алексеј Умински

приредила: Ј. Г.

извор: .bogonosci.bg