”Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због Мене” (Мт. 5, 11)

Разговарајући о последњој заповести блаженстава, преподобни Макарије Велики каже: за човека је највећа радост да буде омражен Христа ради, прогнан због вере у Њега, и да трпи сваку увреду и срамоту ради Царства Божијег.

Преподобни Симеон Нови Богослов у једном свом делу поставља реторичко питање: ако је Господ постао човек нас ради и претрпео страдање и смрт ради нашег спасења, а ми се притом стидимо да се угледамо на Њега у страдању, како можемо онда царовати са Њим?!

Изненађујуће је да је прогон због вере у Христа постао разлог повећања броја Христових следбеника. Древни хришћански апологета Тертулијан је написао: „крв мученика је семе хришћанства. Зашто се то догодило? Јер многи људи, па и сами прогонитељи, видевши веру хришћанску, задивише се њеној чврстоћи и снази."

Вечни живот, живот у непрекидној заједници са Богом – то је главни подстицај који је подржавао хришћане у сваком прогону и тузи. Хришћани су одувек памтили да прогон није најгоре зло које се човеку може догодити. Упозоравајући своје ученике на могуће опасности, Спаситељ каже: „И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу. “ (Матеј 10:28). Дакле, свако одступање од Бога, свако одступање од јединог истинитог пута који води ка спасењу, може поништити читав животни подвиг човека и учинити га наследником не Царства вечног блаженства, већ царства вечних мука далеког од Бога.

Свети праведни Јован Кронштатски примећује: „Сада он, то јест ђаво, не гони мучењем, не погубљењима, него невером, измишљеним напретком (кретањем напред), либерализмом, просто – слободоумљем, неразборитошћу према вери и смелим порицањем вере; прекором, исмевањем, богохуљењем, клеветом или гордом непажњом и презиром. Побожни људи се сада називају фанатицима, заосталим људима са уским погледима; хришћанска вера се зове вера руље; хришћанско саосећање – слабост; милостиња - глупо расипништво; спољашња молитва – лицемерје; усхићење и радост молитве – безумље; и насупрот свему томе - широка разузданост плоти или раскалашност, задовољење свих њених безбројних пожуда, отуђење од молитве и одбацивање свих обреда у вери,  сматрају се савременим напретком, и означавају живот који није сличан ни хришћанском ни паганском, већ неком врстом животињског, ван сваке обавезе вере.”

Они који испуне девету заповест блаженстава биће благословени, не у будућем животу, него већ у тренутку када претрпе гоњење за Христа. Јер, управо у тренутку највеће напетости људских снага у залагању за истину Божију открива се пуноћа ове истине. Ако прихватамо Блаженства, онда прихватамо и Самог Христа. А то значи да је наш највиши закон и наша највиша истина морални идеал хришћанства, за који морамо бити спремни да страдамо, налазећи и у овом идеалу и у његовом исповедању пуноћу живота.

приредила: Ј.Г.

pravlife.org/ru