О молитви за самоубице, иноверне, тешке грешнике, невернике...

«Не мешајте различите ствари. Једно је дело помињање, такозвано помињање на проскомидији, то јест, узимање честица из просфоре на Литургији; ова честица симболизује спољашњу припадност човека Цркви. Понављам, спољашње. Човек бандит над бандитима, пролива крв, али њега нико никада није одлучио од Цркве и он је крштен – споља он припада Цркви. Ово је канон, правило. У исто време, ако је човек пристојан, али није примио Крштење, тада се честица не може вадити за њега. Честица се не вади ни за самоубице, ни за све одлучене од Цркве, анатемисане. Ово је једно. А сасвим друго је молити се за некога».

«Громким гласом протођакон се обраћа ка свим људима: «Још се молимо да Бог заштити нашу земљу, власт и војску», а ви знате колико тамо има људи неверујућих, колико некрштених, а може бити и сатаниста још – и одједном на Литургији почиње сав народ да се моли. Ми нисмо секта која се моли само за своје, ми се молимо за цео свет, без обзира на различитост вере, нације или било шта друго. Притом, и посебно, ми се морамо молити за оне који су починили тешке грехе. Сам Христос се са крста молио за оне који су га распињали, те богохулнике, те антихристе: «Оче, опрости им, јер не знају шта чине». Зато је могуће молити се – помињати на проскомидији није могуће: ми смо дужни следити црквена правила. А то што је Црква установила за правила има велико позитивно значење. Раније су чак сахрањивали самоубице одвојено – сви су знали како је то велики грех (ова црквена правила спречавала су многе људе да почине овакав чин). Стога молити се за самоубице је могуће и нужно».

богослов Алексеј Осипов

Crkva.net