Мајка херој

Данас ћу вам причати о жени, мајци, о којој ниједна телевизија или новине неће објавити насловне вести. Зато што она није убила своју децу, него их је спасила. Зато што их није жртвовала свом болесном нарцизму, већ је ризиковала сопствени живот. Жртва је нанела трајно оштећење њеном телу, али је препородила њену душу. Како она често каже - „Ова незгода је имала срећан крај, јер ја сам спашена, нисам деформисана“.

Једног поподнева 2017. године, када је кренула у неку посету са своје двоје мале деце, напао их је велики пас. Да би спасила своју децу, дала је руку псу који ју је прождрао. Али, пас се није зауставио на томе. Покушао је да изврши нови напад на децу тако што је прошао испод мајчиних ногу, а тада се она сагнула и ставила лице испред пса да га спречи да ухвати њену децу, натеравши га да је ухвати за лице и за пар минута га изуједа са невероватном жестином која је изазвала страшне повреде, операције и трајне телесне повреде.

Разговарајући са њом много пута о овој несрећи, рекла ми је - „Ни на тренутак се нисам покајала... ако би било потребно, урадила бих то поново. Мени је овај тренутак променио живот, другачије сам сагледала вредност живота, однос са својом децом, смисао постојања који морамо да живимо.“ Имајте на уму да никада није тражила да пас буде кажњен или убијен.

Таквих мајки и дивних људи, има на стотине хиљада. Оне не могу да престану да нас инспиришу и стекну наше дивљење, за разлику од неких других, које физички или психички убијају своју децу. Јер пазите, Христоубиство није само када вадите нож и одузимате живот, већ и када својим речима свакодневно убијате душе својих ближњих.

Па и мајкама које су нас родиле, подигле, које су дале младост за нас, које нису спавале у бескрајним ноћима, које су се молиле и постиле да нама буде добро, онима којима нико никада није рекао хвала за то што јесу – пошто се на боравак код куће и подизање деце не гледа као на посао, умор, бол и агонију – свим оним женама које су у потпуности спојиле посао са домом, доказујући да једно не негира друго, које су бринуле о нама , расле са нама, играле се са нама, научиле нас животу, дугујемо једно велико хвала.

И пошто је данас, вољени моји, годишњица несреће, решио сам да свој текст посветим свим оним мајкама које не убијају, него дају живот својој деци. Јер, јунаци и свеци носе блузе и спавају ту поред нас, у комшилуку.

 о. Х. Пападопулос

www.facebook.com/p.libyos