Увек размисли како ћеш нешто рећи и на који начин нешто урадити

Рекло би се да стремимо к Богу, к Љубави, али нам је тешко да се одвикнемо оних навика, задатака, услова, маштања која нас везују за земљу. Због тога наше срце остаје управљено ка земљи и постаје окамењено. Та подвојеност и неспремност да се крене за Христом нашој души не даје слободу – не можемо прићи Богу. Веома је компликовано ослонити се на вољу Божију када је са њом измешана и наша сопствена. Већ смо нешто испланирали и тако све до вечности, не схватајући да сваки дан може бити наш последњи. Схватамо то у односу са другим људима, али не прихватамо да можда лично мене сутра неће бити на земљи.

Често се боримо не са својим грехом, него са грехом ближњег. Чини нам се да наш брат или сестра неправилно схватају истину, да неправилно граде свој живот и уопште, све што раде, раде лоше. Тада почињемо да их учимо. Ако се наше деловање не испостави као добро, почињемо да их притискамо. Тада нам више није јасно да ли нам је Бог потребан, или ми већ све знамо, како је и шта је потребно.

Тако је човек подлегао нама, и тада нам се чини да смо већ све завршили. Период кајања за такав поступак долази тек касније: можда сутрадан, а може бити и кроз десет година, а можда и на крају живота ако се уопште тога сетимо. То ће се и поновити, зато што смо уверени у то да су наша дела исправна, уверени смо да живимо правилно и да осећамо правилно.

То значи да је увек потребно проверавати, размишљати о томе како рећи неку реч или на који начин нешто урадити. Зауставите се само један минут и тражите од Бога да вас уразуми, да вам помогне, како наша дела и наше речи се не би размимоилазили са Њим.

Јереј Валериј Захаров

Crkva.net