Једног дана монах, читајући многа имена, уморио се и упитао је себе: „Хоће ли се сви они које помињем спасити? Осећају ли они нешто? Осећа ли Небо да се у овом моменту молим за оне који су нестали са лица земље? Да ли нам упокојени помажу? И у том се тренутку, осетивши умор, наслонио на стасидију, мало затворио очи, и да ли у сну или на јави, у неком узбуђењу ума и истовременог умора тела, подигао очи и угледао многе душе мртвих и са њима и свеци и анђели.
А пред престолом Господњим, Пресвета Богородица у прелепој одећи. Она задивљено гледа Христа и, обраћајући се Њему, каже: "Сине мој и Боже мој, молим Те за све њих. Прихвати молитве Твоје свете Цркве." И тада су сви мртви - монах их је чуо - почели да певају: "Богородице Дјево, радуј се, Благодатна Марија, Господ је с Тобом, благословена си Ти међу женама и благословен је плод утробе твоје, јер си родила Спаситеља душа наших." Не само да си Ти родила нашег Спаситеља Христа, него се даноноћно молиш за нас. Њихови гласови постали су гласови као шум многих вода и као грмљавина јаког грома (Откр. 1, 15; 14, 2), њихови гласови одјекивали су звуком анђеоских крила и проширили су се широм Неба и широм земље и стигли до места где је стајао монах. Не тимпани, не органи, већ анђели махали су крилима и певали: "Јер си родила Спаситеља душа наших."
Ето шта је Спаситељ, драги моји. Желим да вам посведочим да нас Он сваки дан спасава са љубављу, испуњавајући ваше домове многим благословима. Да би ушавши у ваша срца, јер је Он такав, да можете рећи: "Богородица је родила Христа, а ја га носим у себи, Спаситеља душа наших."
Схиархимандрит Емилиан
facebook.com/serafim.petkovic