Зоран Миливојевић - Човек „великог ега”

Его, појава сама по себи корисна и добра, јавља се као проблем када неко мисли да је бољи од других, посебан и изузетан, па постаје умишљен, уображен и сујетан.

„Его је проблем” изјава је коју често можемо чути. Поготово када се оцени да неко има „велики его”, у смислу да је егоцентричан, егоистичан, себичан, саможив итд. Полазећи од идеје да је его нешто лоше, настале су школе мишљења како се треба одрећи свог Ја, да его треба одбацити, уништити га, како би се спознала некаква „виша” свест. С друге стране можемо чути да неко „нема своје Ја”, да је поводљив, да се подређује другима, удовољава им, да је претерано услужан, стално угађа другима, а себе запоставља.

Како заправо стоје ствари са егом или нечијим Ја?

Ако се вратимо на почетак приче о егу, дакле на Сигмунда Фројда и његова тумачења људске психе и „психичког апарата” како га је он називао, его је нешто веома корисно. Фројд је сматрао да се его као носилац свести и знања развио током еволуције како би организам могао што боље да задовољи своје потребе у стварном свету. Другим речима, људско Ја је људима помагало да се боље снађу и адаптирају на услове живота и да повећају способност преживљавања и задовољења потреба. Сматрао је да его посредује између организма и спољашње стварности.

Однос према другима

Према томе, его је појава која је сама по себи корисна и добра. И наше тело, организам јесте до стварности и он чини материјалну базу нашег Ја, чини оно што се назива „телесно Ја”. На телесну основу нашег Ја указује то што је именица „личност” изведена од именице „лице”, управо због тога што на основу особина лица разликујемо једну особу од друге и препознајемо је као некога ко је посебан у односу на друге.

Шта је онда проблем са „великим егом”? Најкраћи одговор је: однос те особе према другим људима. Особе не треба посматрати изоловано као карактере који постоје у празном простору, већ као бића која су у интеракцији са другима. Управо кроз ту интеракцију сазнајемо не само шта особа мисли о себи, већ, истовремено, и шта мисли о другима. Ако посматрамо особу у релацији са другима, тада брзо постаје јасно да је особа са „великим егом” заправо неко ко мисли да је бољи од других, да је за разлику од њих посебан и изузетан.

Ако је неко свестан да има стварне квалитете које велика већина других људи нема, то још не значи да је он особа са „великим егом”. Ако таква особа поштује друге људе, не потцењује их, има развијено саосећање и емпатију, онда остали неће сматрати да он има велики его, већ ће га сматрати великим човеком.

Људе који мисле да су много бољи и вреднији од других можемо поделити на оне који заиста имају неке квалитете и на оне који немају неке изузетне особине. Ови први погрешно верују да су тиме што су у неким аспектима бољи од других, стекли право да буду виша, вреднија бића од других људи. Они други су умишљени и уображени, то јест сујетни. О сујети говоримо онда када неко умишља да име неке квалитете које други не виде код њега или када преувеличава квалитете које заиста има. Многи неправилно користе реч „сујета” погрешно је изједначавајући са самопоштовањем, ова реч у ствари означава празнину, ништавност, непостојање. То се види у речима „осујетити”, „сујеверје” и сличним. Зато се за сујетне сматрају они који су уобразили да имају неки квалитет који заправо не постоји. Без обзира на то да ли имају реалистичну или умишљену слику о себи, оно што обе групе чини арогантним јесте њихов однос са другим људима.

Размажено и сујетно дете

Данас када многи родитељи погрешно изједначавају васпитање са пружањем љубави, не успевајући да дисциплинују децу, они својим непрестаним хваљењем детета и његових достигнућа, управо код деце стварају доживљај да су она изузетна, много боља од других. Резултат попустљивог васпитања је размажено дете које је по својој дефиницији сујетно дете. Дете са „великим егом” ће израсти у одраслу особу са „великим егом” која ће због тога имати проблеме са другим људима.

Они родитељи који избегавају ову васпитну грешку посматрају своје дете у релацији са другима, како децом тако и одраслима, и уче га поштењу, поштовању, обзирности и уважавању других и њихових права и осећања. Сви воле да су у друштву такве деце што доприноси развоју њихове слике о себи.

politika.rs