Ранко Рајовић: Детету у школи не сме да буде досадно

1. Учење је игра. Дете најбоље научи када не мисли о учењу, него када је учење део игре. Пожељно је да процес учења личи на игру и кад год је то могуће користити методе и игре, где се учи успут. Kада дете размишља како да реши проблем у игри, осети срећу када нађе решење. И због тога је потребно да покажемо детету методе које личе на игру, јер ће тако размишљати, повезивати, налазити решење и при том мислити да се игра и лакше научити оно што се од њега очекује у школи.

2. Дете заправо природно, инстиктивно воли да учи. Али не репродуктивно, како деценијама радимо, јер репродуктивно учење за мозак не постоји. Најпримитивније врсте уче тако што нешто понове 100 пута и опет забораве. А наш мозак има огромне капацитете које не користимо у класичном репродуктивном учењу. Потребно је корисити методе које укључују те неискоричћене капацитете мозга за памћење и учење.

3. Детету у школи не сме да буде досадно, јер тада се учење не догађа. Методе наставе морају да буду интересантне, стимулативне, откривајуће, неочекиване и понекад духовите и нелогичне. Учитељи који могу да организују такву наставу су извор среће и знања за децу.

4. Знамо да је најважнији мотив за дете – ИГРА. Дете природно воли да учи и мисли, да тражи решења, а не да му ми наметнемо да мора да учи ово или оно. Детету које се игра није досадно. Ако то и даље будемо игнорисали, имаћемо све више проблема са децом у школама, јер потпуна промена окружења изискује да брзо реагујемо и да мењамо начине и методе рада са децом. Мора да се мења начин учења, који ће бити у складу са физиологијом. А то није учење напамет. То је тек први корак, а тек после тога можемо да радимо на креативности и развоју функционланог знања.

5. Учитељи су увек били важни у животу детета, посебан ауторитет и ослонац .Научите децу да поштују учитеље, тако што ћете их и ви поштовати, уважавати, послушати, подржати. Учитељи су били и морају бити ауторитет, јер они заједно са родитељима праве оквир где се дете безбедно креће, истражује и учи. Дете може да изађе ван тог оквира, али ћемо га вратити, јер оквир је ту. Ако оквира нема, деца су у проблему, јер већина деце не може себи да направи границу.

6. Све чешће имамо појаву да деца стварају отпор према учењу и школи већ у трећем разреду, што је чудно ако знамо да дете природно воли да учи. Kласичним учењем напамет, дете улази у стрес, јер приликом провере знања почињу да се јављају симптоми акутног стреса, лупање срца, знојење дланова… а мозак као орган за преживљавање шаље јасну поруку »Бежи и спашавај се!«. Дете нема где да побегне, јер друга опција је да се бори, а не може да се бори јер нема знање (или има, али је заборавио научено). Сведоци смо да на крају деца почињу и да беже из школе.

7. Дете које учи, а не може да упамти лекцију, губи самопоуздање. А то је јако лоше, за свако људско биће, да изгуби самопоуздање. Морамо помоћи ученицима да савременим методама учења постижу боље резултате, активирају своје биолошке потенцијале, не плаше се провере знања и школе.

8. Ако се мало озбиљније погледа значај ПИСА теста, јасно се уочава да је репродуктивно знање наше деце солидно, али да је функционално-употребно знање веома лоше. А оно што морамо знати, то је да заправо постоји директна веза између функционалног знања и бруто националног дохотка. Управо због тога је функционлано знање приоритет за образовну политику.

9. Kопирање неће помоћи. Ми морамо да прилагодимо наш школски систем нашој деци, нашим обичајима, традицији, играма које наша деца воле, да користимо оно што нас окружује и да помажемо деци да максимално развијају своје потенцијале.

10. Деца морају већ у другој, трећој години да имају окружење које ће развити њихове способности. Али, нажалост и ту грешимо, јер имамо пуно примера да родитељи из незнања дају деци игре које успоравају њихов развој или чак оштећују. Сви очекујемо превише од школе, па ако нешто не буде у реду, онда су нам криви учитељи. Наравно да није тако, морамо да кренемо са стимулацијом још у вртићу. Тешко је касније надокнадити неке пропусте.

11. “Дете са три или четири године, које је научило да чита, не мора нужно бити интелигентније од вршњака, јер често им то родитељи гурају. Много су важнији мисаони процеси. Ми морамо активирати дечји мозак на природан, биолошки начин.”

12. “Деца треба да уче да повезују ствари, па ви кад питате дете од пет година са којим се радило шта повезује чизму и пицу, оно ће вам рећи Италија. То се зове конвергентно мишљење. Следећи корак је да дете само почне да поставља питања која захтевају да повезује ствари. То је онда дивергентно мишљење. Тек када се интелигенција развија и дете дође до тога да уме да мисли дивергентно, то је развој даровитости. То значи да методе морамо да мењамо већ од вртића, а посебно у школи, а не да од 20 интелигентне успемо да извучемо потенцијал само њих троје.”

13. “Ја се залажем и за то да одмор у школи треба да траје 15 минута, да се деца за то време истрче, да не носе телефоне. Али ту су нам родитељи проблем – како ће дете без телефона? Па добро, нека га носи до школе, у школи нека га остави. То је одлука коју треба да донесе савет родитеља на нивоу школе. Не бих давао деци телефон до 10. године, да се ја питам. Цртане филмове кратко да, али вишесатно гледање у телефон не.”

detinjarije.com