Не знамо како да разговарамо

Обично не знамо како да разговарамо. Наше речи и расправе су попут убода који цепају нашу везу и убијају нашу љубав.

Уместо да наше речи постану још један начин да ојачамо нашу везу, много пута оне постану разлог да се удаљимо од другог. А то је зато што када отворимо уста, показујемо шта имамо у себи. А унутра има довољно ега да се не чује други, да се не поштује други, да се вређа други. Отварамо уста и уништавамо све. Наш однос са супружником, са дететом, са пријатељем, са колегом.

Честа је појава да се двоје људи сретну и да свако жели да истакне себе и зато се разговор састоји од речи и псовки. Као да се сретну наивна и луда особа. Свако жели да докаже да је супериорнији од другог, да зна више ствари, да има занимљивији живот итд.

Али тако се људи никада не могу повезати. Ова комуникација између њих је раздвајање.

Када упознате некога, не сматрајте то приликом да се покажете, већ приликом да комуницирате са њим. Чувајте се, односно будите пажљиви мислима и устима. Не дозволите да вам буде лако, ни у најмањој прилици, говорити о себи. Ако вас питају, одговорите. Одговорите само конкретно, а не оно што желите да кажете.

Мале ствари показују нашу велику себичност. Из једноставних, свакодневних разговора може се видети да смо  схватили своју бедну ситуацију, до те мере да смо свргнули свог самоидола.

Следећи пут када вас неко нешто пита или будете разговарали са неким, покушајте да избегнете оне речи које ће вас наводно уздигнути у очима друге особе, јер на крају не помажу вашем „профилу“, већ разоткривају и показују вашу егоцентричност.

Много пута напустимо разговор разочарани, не зато што нисмо имали праву комуникацију са другом особом, већ зато што нисмо успели да кажемо шта смо желели, нисмо успели да „угасимо“ другу особу, нисмо успели да придобије другу особу. Зато јер наш циљ није комуникација, већ победа, истицање нашег ега, нашег мишљења.

Ово је нелогично. Ако ступам у комуникацију са другим да бих повећао раздор између нас, онда апсурдност мог нарцизма влада мојим животом. Ово је мој пад.

Када је „грех мој увек преда мном“, онда ћу свакако бити опрезан са сваком својом речју, у свакој дискусији ћу бити љубазан, у сваком питању и одговору – скроман.

Оно што нам је потребно је свест о нашем греху. Нека нам је наш грех пред очима. Не да би сами себе изневерили, већ да би ссе заштитили од бахатости и гордости. Покајање, које је динамично стање признања греха, али и нада у промену, требало би да буде пратилац нашег живота. Без покајања, смирење умире. . . а онда јао и јао нама.

архимандрит Павлос Пападопулос

pavelpapadopulos-wordpress