Хришћанин као последње светло

Претворили смо хришћански живот у јадну и фобијску стварност. Пуну кривице и стрепње због савршенства. Али хришћанство је превладало у људским друштвима јер је доносило поруку радости, вере и наде. Радост која је произашла из догађаја и очекивања. Чињенице да је Христос дошао на свет и очекивање да ће поново доћи. Тако је хришћанин живео у присуству онога што се већ десило и онога што долази на крају,  Царства Божијег.

Заборавили смо ову радост Христовог доласка, радост Царства Божијег. Постајемо све више фобични, јадни и криви. Ми лудимо за светом, наша нада и вера су секуларизоване, не зато што жене носе панталоне у цркви или зато што свештенство има кратке браде, већ зато што је наша вера изгубила радост и наду, светлост Христовог васкрсења.

Не живимо у светлости Царства Божијег, не добијамо радост од будућности која је већ овде у свакој Божанској Литургији, не видимо свет у светлости Његовог Присуства. Хришћани уроњени у ум, у мисли и буку света. Фобичне анализе, узнемирене мисли, параноична предвиђања, потпуно поистовећивање са светом који живи без наде, без Христове светлости.

Потребни су нам људи који ће се надати будућности, а да не буду заробљени у прошлости. Они који могу сањати оно што још нису живели. Наш идентитет хришћана није у прошлости већ у будућности која долази. Не у ономе што јесмо, већ у ономе што можемо постати благодаћу Божијом. Хришћанин је „осуђен“ да се нада ономе што долази, а не ономе што се догодило. Царство Божије које долази последње је светло које се појављује у дубини све наше наде.

o. Хараламбос Пападопулос

plibyos.blogspot.com