Љубав је став, оријентација карактера која одређује однос човека према свету уопште

„Љубав није нужно став према одређеној особи, то је став, оријентација карактера која одређује однос човека према свету уопште, а не само према једном „предмету“ љубави. 
Ако човек воли само једну особу и равнодушан је према другим комшијама, његова љубав није љубав, већ симбиотска зависност или претерана себичност. Већина људи и даље верује да љубав зависи од предмета, а не од способности. Чак верују да то доказује снагу њихове љубави, јер је тако не воле никога осим „вољеног“ 
Не разумеју да је љубав активност, снага, мисле да је најважније пронаћи прави објекат, а онда ће све проћи само од себе. 
Овај став се може упоредити са ставом особе која жели да црта, али уместо да научи да слика каже да само треба да сачека прави предмет, и када га нађе, нацртаће одлично. Али ако ја заиста волим човека, волим све људе, Волим свет, ја волим живот. Ако могу некоме да кажем „волим те“, требало би да могу да кажем „Волим све на теби“, „Волим цео свет због тебе, волим себе у теби“. „Љубав је могућа само ако су двоје људи међусобно повезани центрима постојања, што значи да свако од њих себе сагледава из дубине свог постојања. 
Само у таквом „централном искуству“ је људска стварност, само овде је виталност, само овде је основа љубави.Љубав, тако доживљена, је стални ризик, то је стање не мировања, већ кретања, раста, заједничког рада; присуство хармоније или сукоба, радости или туге је секундарно у односу на основна чињеница да двоје људи осећају пуноћу свог постојања, у јединству једно са другим свако се налази, а не губи.
Постоји само један доказ постојања љубави: дубина односа, виталност и снага сваког од њих. Ово је плод по коме се љубав познаје."

Ерик Фром

facebook.com