Пубертетски презир према одраслима

У неформалним разговорима са младима често могу да се чују страсно изречене оцене да је код нас све лоше, негативно, бесперспективно. При том се јасно ставља до знања да особа која има такав став и која осуђује стање заједнице има узвишену позицију. То је позиција особе која са висине, са индигнацијом, гледа на сопствену заједницу, поручујући да је много боља од заједнице којој против своје воље припада.

Наравно да многе ствари у заједници нису у реду, да их треба поправити, али предуслов за то је добронамерност, прихватање заједнице. Презрив став управо искључује ту добру намеру. Уобичајено је да људи један део свог идентитета изграђују управо на основу припадности заједници, а у овом случају се идентитет изграђује негацијом припадности. То је позиција детета које се стиди својих укућана, нарочито пред имућним суседима чије би желело да буде. То је погрешна логика онога који верује да тиме што тврди и доказује да су други лоши, у ствари доказује да је он бољи.

Појава презира унутар заједнице уноси непријатељску поделу оних који презиру и оних који су презрени. Не само да то негира идеју људских права, већ дели заједницу на неспојиве делове. Презир дехуманизује јер га људи осећају према онима за које сматрају да нису испунили неки „минимум људскости”. Зато се презир изражава дехуманизујућим етикетирањем којим се тврди да други само личе на људе, да су животиње или предмети.

Неки сматрају да је презир знак аристократске позиције према којој су они који презиру они који вреде и који су „горе”, док су презрени они који су „доле”. У том контексту потребно је презирати да би се било „горе”.

Док људи са изграђеним самопоштовањем ретко презиру друге, то није случај са онима који нису сигурни у своје вредности. Један такав пример је „пубертетски презир”. Особа у пубертету најчешће није сигурна да довољно добро изгледа и понаша се тако да је уплашена да ће је вршњаци негативно оценити и да је неће прихватити. Она се плаши да ће бити објект вршачког презира, што би за њу био доказ да није довољно вредна. Да би спречила такву катастрофу, она може схватити да је најбоље да прва презире, да она прва заузме позицију презира према другима. Када за њу други изгубе вредност, тада није ни важно да ли је ти други прихватају или одбацују.

Неки сматрају да наш менталитет одговара менталном склопу тинејџера који се често инати, који је веома гостопримљив према непознатим људима, нарочито ако су добростојећи, а стиди се осталих укућана. То можемо да приметимо код оног слоја друштва који себе сматра елитом, а који од свега прави материјал за аутошовинистичка друштвена ћаскања типа „Зар није страшно...”.

Зоран Миливојевић

politika.rs