о. Јован Бурдин - Да ли је могуће канонизовати самоубице?

Јул 21, 2023 - 15:18

0 101

о. Јован Бурдин - Да ли је могуће канонизовати самоубице?

Смрт младића који се убио да не би убијао друге враћа нас на питање хришћанског односа према самоубиству.

Уопште, изгледа да хришћанство недвосмислено осуђује самоубиство. Традиционално се сматра да је то - «најтежи грех, који је побуна против свог Творца – Бога, израз потпуног неверовања, гордости и непослушности Његовој сведоброј вољи».

Сагласно 14. правилу александријског патријарха Тимотеја, самоубица је лишен парастоса и црквеног сахрањивања. А до сада се олакшање врши само ако је особа била у стању неурачунљивости (под утицајем менталне болести или «патолошке емоционалне нестабилности»). Па чак и тада, у сваком таквом случају, морате писати молбу локалном епископу.

(Узгред, управо исходећи из ових мотива паријарх Алесије II благословио је 31. августа 1990. Године да се одржи опело у Белабуги Марини Цветајевов).

Смрт из немара се такође не сматра самоубиством: случајни пад са висине, утапање, тровање храном, смрт на послу.

Али самоубицама се сматрају они који су покушали да изврше убиство или оружану пљачку и умрли су од рана и повреда задобијених током овога.

Чак и за неуспели покушај самоубиства, некада су налагали дванаестогодишњу епитимију.

«Самоубиство од светих отаца изједначено је са убиством. Стога, на оне који су покушали самоубиство налаже се епитимија као на убицу», — говорио је игуман Никон Воробјов.

«… чак су и руку самоубице, одрубивши је, сахрањивали одвојено далеко од остатка тела, сматрајући непристојним, како је послужила убиству, дати јој исту част са осталим телом. Али ако су људи кажњавали руку и после смрти, какво ће онда помиловање добити душа која је покренула руку?» — писао је преподобни Исидор Пелусиот.

Зачудо, ако се узме тачно оно што је горе написано, онда под сумњу пада канонизација свима познатог Светог Луке (Војно-Јасенецког).

У књизи својих мемоара он пише како је током исцрпљујућих испитивања, након 13 дана «конвејерној траци», одлучио да изврши самоубиство. То није био спонтан, већ пажљиво припремљен покушај самоубиства. Он је остао жив само благодарећи томе да се стони нож који му је пао у руке показао туп, а док је тестерисао грло, чекисти су успели да га зауставе.

Руке светог Луке нису биле одсечене после смрти, а о наметнутој му епитимији не знамо ништа. После ослобођења наставио је епископску службу и био је канонизован.

Значи није све тако једнозначно?

Архиепископ Лука никако није једини самоубилачки светац. И ако је у његовом случају био само неуспели покушај, многи хришћани канонизовани су од Цркве управо зато што су извршили самоубиство.

2. Марта врши се успомена св. мученицу Дросиду кћерке цара Трајана, која се у време гоњења хришћана крстила и добровољно бацила у пећ, прихватајући страдање за Христа.

11. јула славимо св. благоверну кнегиња Евпраксију Рјазанску. Њен муж је погинуо током инвазије на Бату. Кнегиња је требало да постане канова конкубина, али се заједно са дететом бацила са градског зида.

4. октобра славимо успомену на Св. Мученицу Домнину и њене кћери Вирину (Веронику) и Проскудију (Просдоку). Према речима Светог Јована Златоустог, оне су ухапшене. Пијани војници су их водили до владара у граду и хтели су да силују девојке. Мајка је скренула пажњу војника и заједно са ћеркама се бацила у реку.

8. октобар – спомен Св. девици Пелагији, која је живела у Антиохији Сиријској за време Диоклецијанове владавине. Владар града је, сазнавши да је хришћанка, послао војнике да је ухапсе. Видевши да је њена кућа опкољена, св. Пелагија се усрдно молила Богу да не буде предата у руке војницима, већ да «отиде к Њему на жртву непорочну». Схватила је да може бити обешчашћена или погубљена. Молећи војнике да јој дају прилику да се пресвуче, обукла се у своју најбољу одећу и бацила се са крова куће. Тада је имала 15 година.

13. октобра црква се сећа Св. Мученика Карпа, Папила и Агафадора. Бачени су у пећ. Заједно са њима добровољно је ушла у огањ св. Агатоника, сестра Св. Папила, која је такође желела да подели њихов подвиг.

Од савремених светаца самоубица, можемо се присетити канонизације од католичанске цркве Јаглике Пивске (спомен 7. јуна). Године 1943. побегла је из руку својих мучитеља, који су «намеравали да обешчасте, оскрнаве, убију веру у њу», и бацила се у огањ.

Ово су само нека имена са дугачког списка светитеља чије је самоубиство Црква прославила као подвиг.

Ова појава је била толико честа у првим вековима хришћанства да јој је блажени Августин посветио осам поглавља у својој расправи «О држави божјој». Међутим, он сам није одобравао такве подвиге и покушао је да увери читаоце да би било боље да хришћанске девице (укључујући и монахиње) буду силоване него да убију себе.

Упркос Августиновом богословском ауторитету, Црква се није слагала с њим у вези са тим.

Неопходно је напоменути веома важну тачку: далеко од тога да је непосредни повод за самоубиство будућег свеца била жеља да се избегне одрицање од Бога. Тако је већина хришћанских жена извршила самоубиство да би спречила скрнављење себе и свог тела – храма Светог Духа – од стране паганских мучитеља.

И ту се враћамо на причу о 20-годишњем Сергеју Г..., који је извршио самоубиство и оставио поруку да је «одлучио да умре овде, у родној земљи, без туђе крви на рукама».

Његов чин је, суштински, дубоко хришћански. Он је од оних које је Св. Амвросије Милански и св. Јован Златоусти постављао за пример хришћанима. Штавише, исту Пелагију Антиохијску назвали су примером мучеништва, иако, строго говорећи, никаквих мучења од стране незнабожаца она није успела да претрпи.

Наравствена хришћанска чистота – ето шта обједињује све ове људе. И управо је то, у ствари, прославила Црква (што, нажалост, аутор Исповести није разумео).

Много о Цркви говоре њени светитељи – од тих људи, на које се она позива да се од њих узимају примери у једном или другом тренутку своје историје. Данас су то Александар Невски, Дмитриј Донској, адмирал Ушаков. Чују се позиви да се канонизују Суворов, Иван Грозни, Јосиф Стаљин. Надам се да ће се некада и ова црква сетити двадесетогодишњег дечака који није хтео да убије.

Из тг-канала священника Иоанна Бурдина