Листе чекања
Сећам се кад нам је на једном конгресу у Паризу колега из Њујорка причао која су његова правила за прескакање реда на листи чекања коју има за своје клијенте…која је у том тренутку била око годину и по дана…што је сасвим уобичајно за врхунске психотерапеуте у његовом граду…
Рекао нам је да је он увек био против уобичајног америчког правила да уколико желите да не чекате и да идете преко реда…може али морате да платите неку сумануту суму за прву сеансу…типа 5-10 пута ваше регуларне цене…јер му је то увек звучало непоштено и претерано фаворизујуће према људима који већ имају привилегију да новцем могу решити доста својих проблема…и да зато никада није био поборник тога…
И да он има само два принципа како неко може доћи преко реда…
Љубав и Смрт…
Љубав…уколико је то Неко Важан Неком Њему Важном…на пример мама од колеге…или брат од друга…
И Смрт…када неко умире ускоро…па из објективних разлога не може баш пуно да чека…једноставно…тамо где је пошао психотерапија му више неће ни бити потребна…
Сви остали морају да сачекају…
Јер жели да ради максимално етички…професионално…посвећено и добро…
А то је могуће само када се ради МАЛО…
Потом ми се урезало када нам је рекао како је наша света дужност да откажемо сеансу када ми нисмо добро психички…и да је то једино етички и професионално…па да одемо код свог психотерапеута…или да се самозакрпимо…како знамо и умемо…јер је наша обавеза да штитимо благостање и добробит наших пацијената…по сваку цену…чак и од нас самих…
И да је сам психотерапеут дужан да обезбеди себи довољно квалитетан живот у слободно време…како би имао клијентима одакле да да…
Што је други суштински разлог зашто увек треба радити МАЛО…али што ће нажалост неминовно довести и до листе чекања…код сваког иоле квалитетног…
И да зато треба јако да подржимо и да се обрадујемо сваком новом младом колеги који креће у ову дивну и важну професију…
Јер требаће и клијентима…
Али и нама самима…
И то ми се све јако допало…
Сећам се када је Коби Брајант причао како је цело лето покушавао да навежба неки Џорданов потез…
Да га украде…
И усаврши…
Док не постане и његов заштитни знак…а не само Џорданов…
Не треба бити пуно паметан у животу…
Сасвим је довољно да проценимо ко је паметнији од нас…
Па да почнемо да их имитирамо…
Што је вазда и био највећи знак дивљења…
Све док то чему смо се дивили не постане интегрални део и нас самих…
А ко зна…
Никад ни можемо знати ко се све на нас угледа…
А ко ће се тек угледати…
Боље да се ми покажемо…
Што је сигурно…сигурно је…
drvladimirdjuric
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
