Шта једемо а шта нас једе

Храна није само нужност зарад преживљавања, већ може бити и велики извор задовољства. И ту одмах може да настане проблем.

Људи су, као и многе животињске врсте, хиљадама година преживљавали само уколико сакупе или улове довољно хране. А онда је нека будала измислила чоколаду.

Плена никада није било у изобиљу, посебно зато што су зиме биле дуже и оштрије него што ми то можемо и да замислимо, а супермаркети и ресторани нису постојали. Још пре само 250 година људи су и у Европи сваке јесени процењивали да ли је жетва била довољно добра да би могли да прехране сву своју децу или ће неку морати одмах да убију.

И дан-данас је смрт од глади честа појава у неким деловима света, мада се у другим свакодневно бацају тоне хране.

Док год је свет тако функционисао, питања да ли је храна здрава и да ли неко једе премало или превише била су потпуно бесмислена. Већина људи је сама производила своју храну и имала колико да преживи. Зачини су били реткост па се, на пример, за бибер  путовати на други крај света. Таква ситуације је трајала вековима, свима била позната и сви су своју децу на њу припремали.

Тек последњих неколико деценија, модел исхране се у неким деловима света суштински променио, па сада бирамо, поручујемо, или намерно повраћамо.

Данас, кад велики градови имају безброј типова ресторана и све нам је доступно, можда и пречесто превиђамо моћ хране. Јер ми смо, потпуно неприпремљени за то, ускочили у уживање у храни, у задовољства, потенцијални порок и извор зависности.
Kако да станем, кад је све тако укусно, увек при руци, а и рекламира се на сваком ћошку

Због свог јаког утицаја на наша чула, као и због наше неприпремљености, храна може имати и различите емоционалне ефекте на готово свакога од нас. Неки јој се тако потчињавају, без контроле и дисциплине, па уживају док она не почне да штети њиховом здрављу. Други је, опет, готово у потпуности одбијају, покушавају да је ставе под потпуну контролу, из религијских или спортских побуда, или под утицајем модних часописа.

Храна је можда најопаснија кад не препознајемо да је користимо као замену за нешто друго. Kад се осећамо празно – кад нам је досадно, немамо иницијативу, полет или страсти, или кад тугујемо због неког губитка, врло је лако да ту празнину почнемо да затрпавамо храном.

Ако ни у чему не уживам, макар да ми буде пријатно на језику и пуно у желуцу. Kако каже једна незванична дефиниција, „депресија је кад једемо нутелу кашиком“.

Са храном је, дакле, као и са свим другим важним стварима у животу: равнотежа је истовремено најдрагоценија и најтеже достижна. А у овом случају нам баш није ни дато време да се припремимо.

nesalomivi.rs