Још једна љубав и још једна кривица...

Човек је творевина Божије љубави и не може бити потпун изван и мимо љубави. У љубави расте, шири се и цвета. Човек, да би био потпун, треба да воли и да буде вољен. У сваком облику односа морамо давати и примати љубав. Иначе не живимо, већ деструктивно опстајемо. Миришемо смрт.

У односу смо, дакле, позвани да осећамо, да дајемо и узимамо, да волимо, али и да будемо вољени. Све једнострано је проблематично, нема хармоније. Само давање вас  чини жртвом и зависником, а само узимање вас претвара у нарциса и тиранина. Када дајете и примате, ви сте потпуни.

Али, давање захтева опрезност. Јер, много пута поклањамо из самог нашег центра, наше душе. Христос нам говори да треба да волимо другога као самог себе. Што значи две ствари: морате да препознате своје праве потребе, а са друге стране морате да волите. Само тада је, љубав коју дајете другом, здрава. Односно, није утилитарна и манипулативна, није виктимизована и зависна.

Дакле, било који облик љубави који се даје, не може бити производ кривице. Не можете рећи да волите  другог док га у стварности сажаљевате, осећате се жртвом или зависником. Јер, када се осећате кривим за све што му се дешава, онда га не волите, већ само преводите све у простор где живите и дишете на сопствену одговорност уклајањући своје емоционално или физичко биће.

Кад мами није било добро, ти си био крив. Ти си је узнемирио. Кад је тата био ван себе, ти си био крив што си га довео у такво стање, а кад су се њих двоје свађали, ти си био крив јер, да си био добро дете, родитељи би се волели.

Сваки пут, када бисмо се као деца удаљили од онога што су наши родитељи желели и уместо тога кренули да се понашамо у складу са својим потребама, глас би рекао: „Види шта си урадио мами…“, „Види како је сада тата узнемирен…“ „Уопште нисмо поносни на тебе, увредио си нас и растужио...“.

Несвесно, тежина овог гласа записана је дубоко у нама, саботирајући наш одрасли живот, не дозвољавајући нам да слободно осећамо и чинимо оно што нас истински изражава.

Мислите ли да ће ова лекција о кривици из детињства нестати када се венчате или имате везу? Јасно је да не. И тамо ћете репродуковати исти модел "љубави" са кривицом.

Бићете човек који даје све, који постаје простирка на коју се може газити, који троши сваки свој удисај кисеоника за резултат да не живи, не зато што воли, већ зато што не може да поднесе кривицу.

Нису деца крива што се родитељи жале, што немају апетит, што по цео дан седе згрчени и смркнути и не дају им никакву радост у животу, што им не иде добро у школи, што имају финансијских проблема, што немају радости и узбуђења у вези, што обоје вену а дар Божији, који се зове живот, нестаје.

Страх, туга и кривица су три токсичне емоције које ће пре или касније разболети везу, а посебно вашу душу. Љубав је светлост, није ни кривица ни туга, а још мање страх. Љубав је чин слободе. Лепота дељења. Не волимо зато што морамо, већ зато што бирамо да некога волимо и да са њим делимо цео свој живот.

Ниједан здрав однос не може да се изгради и да напредује на тузи, страху и кривици. Не живимо ни са ким јер се осећамо кривим или тужним. Већ зато што му се дивимо, узрастамо са њим, допуњујемо се; он даје и ми му дајемо, он нас испуњава и ми њега, волимо његову светлост и његову таму, ми смо у сталној стваралачкој интеракцији, у сталним лекцијама живота и смрти. Са другим сам, не зато што је савршен, већ зато што није досадан и што ми стално, у смртним условима, доноси мала свакодневна изненађења живота. Не, он није мој Бог, али је важан сапутник са којим вреди живети дар који се зове живот.

О. Пападопулос

armosbooks.gr