Али, само сам хтео да вам помогнем

Сигурно сте чули за изреку – пут за пакао је поплочан добрим намерама. Када некога саветујемо или му пружамо помоћ, подразумева се да имамо добру намеру. Ипак, сама добра намера није довољна да би комуникација била погодна. Потребно је узети у обзир и како та комуникација утиче на другога. Има пуно људи који сматрају да је све у реду са начином на који комуницирају – ма како он био груб и непристојан – само ако им је намера била добра. Када им, на пример, друга особа замери због начина на који комуницирају, они одбијају критику, позивајући се на своје добре намере.

Психолошка теорија која се зове трансакциона анализа разликује стварно помагање другој особи од драмског или игричног „спасавања”. Кључ за разумевање ове драме или игре чини троугао између улога прогониоца, спасиоца и жртве.

Људи типично улазе у улогу спасиоца у свакодневној комуникацији тако што другима пружају помоћ коју други нису тражили, дају савете које други не желе, подучавају у знању које другима не треба. Динамика ове интеракције је таква да други не доживљава особу у улози спасиоца као некога ко му помаже, већ као некога ко одмаже, прогонитеља, а себе као његову жртву. То је разлог због којег жртва одбија, било отворено било прикривено, да буде „спасена”.

Најбољи начин да у свакодневном животу избегнемо улогу спасиоца јесте да сваки пут када одраслој особи желимо да помогнемо или да јој скренемо пажњу на нешто, тражимо њену дозволу или сагласност за то. На тај начин правимо врсту малог психолошког уговора који гарантује да наше нуђење помоћи није на силу.

Друга врста „спасавања” је када особа која нуди и пружа помоћ није довољно оспособљена за то, тако да пружена „помоћ” уместо да смањи, још више повећава проблем. Типичан пример за то су савети људи који се „разумеју” у медицину, тако чим чују за туђу тегобу, препоручују лекове и поступке. Из живота знамо да одлагање тражења компетентне помоћи некада завршава трагично, тако да особа која је примила ову „помоћ” спасиоца дословно постаје његова жртва, што га из улоге спасиоца ставља у улогу прогониоца.

Када неко игра улогу жртве, уместо да прихвати одговорност за сопствену негативну ситуацију и да нешто промени код себе, кривицу приписује неком другом или вишој сили. У том случају жртва тражи спасиоца који ће је разумети и подржати.

Ако желимо да избегнемо улоге спасиоца, прогониоца и жртве, научимо да добра намера није довољна. Потребно је да пружамо само ону помоћ за коју смо оспособљени да је пружимо, и то само када је та помоћ затражена или се особа сагласила да је прими.

З. Миливојевић

politika.rs