Отац Георгије Калчиу: Чудо срца
Заборавио сам да вам кажем да у ћелијама није било прозора, није било светлости. Ноћу је једина светлост долазила из ходника, али само мали трачак светлости. Живео сам у некој полутами.
Послали су ми новог стражара. Он је био председник затворске комунистичке организације. Био је веома лош човек. Никада нисам видео таквог човека који је био лош као он. Заиста, мислим да је био ђавоиман јер је тачно знао где да ме погоди – мислим, речима, како да ме увреди. Никада ме нико није толико понижавао као овај човек. Био је прост, необразован; али ђаво га је научио како да ме погоди у душу, у веру, у осећајност. Време проведено са њим је било као дан у паклу. Са ђавољом истрајношћу, узнемиравао ме је сваки пут кад сам био на молитви, сваки пут када сам служио Литургију, и док сам размишљао. Тачно је знао време, чак и ако сам шетао по ћелији. Знао је да размишљам. Ђаво је знао да сам у додиру са Богом.
Рекао сам вам да сам добио парче хлеба као овај што једемо овде (односно, обично парче хлеба). Био је за читав дан – заправо, за два дана. Тако, ако бих добио парче хлеба у петак, сачувао бих комадић за Литургију у недељу.
С времена на време би се дешавало да су стражари улазили у ћелију да би је претражили. То је била традиција. Ништа не би нашли; ништа нисам имао сем воде, посуде за физичке потребе, дрвене даске на зиду, јастука и неког ћебета. (Давали су ми јастук и ћебе ноћу, а ујутру сам морао да их вратим.) Све је било видљиво, тако да су претраживали ћелију само да би нас терорисали и понижавали. Било је десет или дванаест стражара; ходник их је био пун, и били смо присиљени да свучемо одело и стојимо наги пред њима. Био сам веома мршав због ситуације и они су се шалили на мој рачун да би ме увредили. ,,Види ти њега”, рекли би, ,,то је човек Божији. Види ти њега, хтео је да избаци Чаушеског из земље” и тако даље. Стајати десет-петнаест минута пред њима потпуно наг – то је било веома понижавајуће и они су то знали.
Тако, једном месечно, долазили су у ћелију да ме понизе. Користећи ту прилику, узимали су све из моје ћелије. Парченце креде или хлеба – било шта – нисам смео да имам у ћелији. Једне суботе су ми одузели хлеб који сам чувао за Литургију, да сутрадан не бих имао прилику да служим. У то време је један стражар, наручито лош, био у смени. Била ми је потребна Литургија, као најузвишенија утеха моје душе. Служење недељом ми је пружало духовну силу за остатак седмице. Неслужење Литургије је означавало да немам ништа читаве седмице, да немам средство за подршку. Мислио сам да је ђавоиман и био сам уверен да нећу добити ништа од њега. Тако сам следећа два или три сата, одмеравао последице тога да га замолим за хлеб насупрот последицама да га не замолим и да не могу да служим Литургију.
Најзад сам покуцао на врата. Обично, ако бих покуцао на врата, стражари никада нису одговарали. Приморали би те да чекаш сат времена. Због тога смо избегавали да куцамо на врата. Током тог сата чекања, ум би почео да замишља шта ће се десити, будући да је стражар могао да позове остале стражаре да уђу у ћелију и да те пребију зато што си покуцао на врата. Или су двојица или тројица могла да дођу и да те извређају и претраже ћелију, и тако даље. Наш ум би био тако узбуђен а машта тако пренапрегнута због тог чекања да ти се чинило да је боље да будеш мучен.
Тако је и моја душа била у невољи због маштања, и много сам жалио што сам покуцао на врата. После сат времена, стражар је отворио визету (мали прозор на вратима) и питао ме шта хоћу. Рекао сам:,,Господине, дај ми парче хлеба, јер хоћу да служим Литургију”. Погледао ме је као лудака! Знате, био је стражар у затвору скоро двадесет година и хиљаде затвореника му је тражило хлеб зато што су гладни. Али замолити њега – ђавоиманог човека – за хлеб да бисте служили Литургију, то је било апсолутно ван памети. Тако, погледао ме је, затворио врата и изашао. Био сам веома тужан и моја машта је поново почела да ради; стварно, изгледало ми је као крај живота. Онда, после још сат времена је дошао и дао ми хлеб. Дао ми је читаво парче – не само мало парче, већ следовање за читав дан. Нисам могао да верујем. Гледао сам хлеб у руци и нисам био сигуран – можда је то само моја машта. Био сам веома срећан. Служио сам Литургију и стражар ме ниједном није прекинуо. Читав ходник – читав одељак – је био у апсолутној тишини. Никада нисам имао такву Литургију! Стварно сам осећао Божије присуство и осећао Исусово присуство. Мала салвета је била мој антиминс. Сачувао сам је. Био сам тако срећан. Молио сам се за њега. Веома касно поподне, пре него што је дошла следећа смена, дошао је поново. ,,Оче” – то је био први пут да ме позвао ,,Оче” а не ,,Попе” – ,,немој да кажеш никоме да сам ти дао хлеб. Ако мој надзорник сазна, уништиће ме”. Рекао сам: ,,Како можеш то и да замислиш? Ти си анђео Божији који ми је донео у ћелију Тело Христово. Служио си Литургију са мном! Ти си налик на свештеника”. Од тада ме никад није увредио, и за време службе док је он стражарио владала је највећа тишина тако да сам могао да се молим, да размишљам, па чак и да служим Литургију.
Дакле, можете да видите чудо у томе. Нисам тражио од Бога да учини чудо. Најважније чудо које је Бог начинио током моје затворске казне је било чудо у срцу; не то да сломи врата, да ме ослободи, да пошаље своје анђеле у моју ћелију, већ да промени срце мог мучитеља. Нема већег чуда од тога.
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
