Како се односити према мишљењима стараца?

Дешава се да човек са богатим духовним искуством и бивајући изузетан подвижник, узнапредовао у умној молитви, упада у заблуду и збуњује се када покушава да објасни своје искуство са догматске тачке гледишта.
Дакле, није довољно ослањати се на сопствено духовно искуство колико год оно узвишено било, зато што се то може показати као недовољно. Ми смо дужни да у себи држимо читав саборни разум Цркве и ослањамо се на њега, а не на своје лично, нека чак и правилно, схватање хришћанских истина.
Данас многи људи који су духовно напредовали и имају богато духовно искуство, немају савршено никакво знање у питањима догматике и уопште у питањима црквеног учења (у широком смислу речи). Не знају црквену историју и многа питања хришћанског вероучења, чак пренебрегавају, да тако кажем, умну страну хришћанског живота сматрајући да је најважније лично мистичко искуство. И заиста, достижући духовни напредак, у питањима вероучења се показују понекада просто као деца и потпадају под утицај различитих фактора.
Постоји и друга, у неком смислу супротна, али такође неправилна тенденција. Одбацујући сујеверја, неки људи (по правилу, више интелектуални) не обраћају пажњу на мистичку страну духовног живота и скрећу у рационализам. Може се рећи да постоје две крајности: мистицизам и рационализам – оба у лошем смислу речи. Представници оба правца се налазе под утицајем различитих философских струја и искривљују догматско учење Цркве. Када говорим о људима који упадају у лажни мистицизам и подвргавају се утицају савремених, можда и древних, апокрифа, то онда не значи да они нису имали истинско духовно искуство. Под лажним мистицизмом подразумевам маштарење које може да буде сједињено и са истинским духовним искуством. Код рационалиста може да постоји и одређено духовно искуство, али притом постоје и заблуде. Зашто се то догађа? Зато што човек више цени сопствено мишљење него Предање Цркве. И понекада се обмањује мислећи да ако поседује истинске духовне доживљаје, истинско искуство богоопштења, значи да и мишљење које уопште није усвојио из Православног Предања, па чак ни и из сопственог искуства, може да сматра поузданим и да га брани.
Дакле, потребно је бити разуман и опрезан. Епископи су дужни да чувају апостолско Предање и предају га другима. То је њихова дужност. Обавезни су да следе управо Предање, а не речи стараца, чак ако ти старци имају и дар пророштва, али се због неискуства или незнања удаљавају од учења апостола.
Наравно, неопходно је поштовати духовност подвижника, али је истовремено неопходно разумети да познавање апостолског Предања није неважна и безначајна ствар. Зашто? Замислимо следећу ситуацију: ја поседујем неко духовно искуство које ценим више од апостолског Предања. Међутим, шта је апостолско Предање? То је духовно искуство Апостола. И зар је моје лично духовно искуство, какво год оно било, више од искуства Светих Апостола? Страшно је, чак и богохулно, тако нешто претпоставити! Замислимо другу ситуацију: рецимо, ја имам лично духовно искуство, али сам мало упознат са Предањем Светих Апостола. Други човек има скромно духовно искуство, може се рећи да скоро и да га нема, али одлично познаје апостолско Предање. Он ми га преноси, говори о том огромном, свеобухватном духовном искуству и ако ми га тачно преноси испоставља се да ми тада говоре сами Апостоли. Ако ја из неког разлога пренебрегнем то искуство као нешто неважно, значи да пренебрегавам саме Апостоле, сматрам себе вишим од њих. Испоставља се да подвижник који има истинско духовно искуство може истовремено да поседује и гордост која га и погубљује. Неопходно је да будемо смирени пред разумом Светих Апостола.
Дакле, највиши ауторитет за нас нису старци, већ пре епископи – у случају да су чувари апостолског Предања и да, чувајући разумно стадо, пазе да Предање не буде повређено јер они као да разумно стадо ограђују разумном оградом. И никада не треба да се узнемиравамо: чак и ако би човек учинио чудо на наше очи, сада не говорим о лажним пророцима, нека је и истински пророк, прави чудотворац – ако је у заблуди, а ми људи прости и немоћни, без икаквих дарова, знамо истину – чврсто ћемо се држати истине. Јер она није заснована на нашем скромном искуству, већ на потпуном, најузвишенијем искуству Светих Апостола – најближих ученика Господа Исуса Христа. Веће откривење од оног које су они добили, поновићу још једном, нико и никада неће добити.
Схиигуман Авраам Ридман
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!