Немој се љутити на себе и не криј се

Немој се љутити на себе и не криј се

Престани да ропћеш! Престани да будеш стално незадовољан, престани да се жалиш, преживљаваш «неправду» и понашаш се као да ти је неко други крив. Знаш ли колико људи тренутно страда, баш у овом тренутку? Колико је болесних који с мукама умиру у болницама… То је страшно. А ти ми ту причаш да имаш проблем. Реци бар једном «Хвала!».

Треба да схватиш да се живот састоји из проблема. Они никуда не ишчезавају. Ако мислиш да ће твој проблем ишчезнути, да, ти си у праву, он ће заиста ишчезнути, но, на његово место ће доћи  други проблем. Проблеми се не завршавају. Такав је живот. Живот – то је бол, труд, брига, и жалост. Схвати то. Нема човека на нашој планети који није заплакао, који није осетио бол, претрпео неуспех. Научити се живети са свим тим, благодарећи Богу и сваког тренутка радујући се Његовим даровима.

Бог ти говори: «Ја долазим у твој живот не да те избавим од тешкоћа, него да би изменио твој однос према њима». И тада другачије почињеш да гледаш на своје проблеме, више оптимистички, са више смирења, трпељивије, храбрије.

Ми постојано осећамо како сами вршимо притисак на себе изнутра. Имамо много тог сакривеног у себи и притом то не можемо да озвучимо, не можемо да откријемо своју душу. А ако би то чинили, наши проблеми би се решавали.

Твој живот после тога ће да постане истински, светлији. Ти испушташ из себе све то што је унутра, у мраку подсазнања, дубоко у души. Проговоривши то, очистићеш се и биће ти лакше.

Разуме се, не треба све то делити с било ким, већ само са оним у кога имаш поверења – на пример, свом духовнику, којег си ти изабрао.

Незадовољство животом се појављује када човек није испуњен, када је дозволио да се толико испрља, умрља његов унутарњи свет (душа), да се на крају потпуно запетљао. И веома је тешко размрсити тај «чвор». Да, то је заиста трагедија. Јер поред Христа ми смо дужни да се ослобађамо од греха. То јест, да постајемо слободнији и спокојнији. Да, ми смо грешници. Но – спокојни грешници. Спокојни зато што је наша душа откривена и прозрачна.

Ми себе постојано обмањујемо, када изражавамо негодовање поводом нечег, а у ствари хоћемо да кажемо нешто сасвим друго. Неразумевање – је у нечему другом. Повод је оно што је на површини. Притисак који вршимо на саме себе је веома подмукао. Он изазива код нас злобу, напетост, бригу, роптање… Потребно је помирити се са самим собом, постати себи друг, заволети себе.

Воли себе. Не страши се свог «ја». Разговарај са својим духовником, моли га да одваја време за тебе и да ти одговара на питања која те унеспокојавају – и лична и она који се тичу твоје породице, и везана за протекли део живота, и било која друга. Сви смо ми људи. И човек може свашта од себе да очекује. Може се и до небеса подигнути, а може се и у блато завалити. Нећу да кажем да је ваљати се у блату – добро, но то се заиста дешава. И схватио сам, да након тога, пошто човек сагледа себе и прихвати себе таквим какав јесте, и покаже се Богу – а такође и часним, праведним, добрим и светим људима, – он ће видети љубав која му се обратила.

Бог ћете загрлити и рећи: «Глупавко, Ја те толико времена знам и толико времена продужујем да ти дарујем живот! Види, када бих те Ја хтео казнити, Ја бих те казнио у тај исти моменат када си учинио грех. Зар ниси схватио да те Ја волим, када сам те после тога оставио међу живима? Ти дишеш – значи, Ја те волим. Твоје срце бије – значи, Ја те волим. Ја те волим! Ја те волим! Ја те волим! Колико пута још треба да ти поновим?» Ето, како ће рећи Господ.

Иди напред. Размишљај, но не мрзи себе. Упознај своју душу. И не живи варљивим представама о Богу и о себи.

арх. Андреј Конанос

pouke.org