Када бисмо знали разлог нашег бола, да ли бисмо мање патили ?

Када бисмо знали разлог нашег бола, да ли бисмо мање патили ?

Заиста, када бисмо знали „зашто“ нашег бола и искушења, да ли бисмо мање патили? Јасно је да не. Не боли нас зато што не знамо већ зато што не можемо да издржимо. Има људи који су изгубили своју децу или некога ко им је веома близак, и верни људи цркве, а ипак болују. И боли их, не зато што не верују у Бога или у Васкрсење Христа нашег, већ зато што им недостаје њихово биће. Не боли недостатак тумачења већ одсуство наше вољене особе. Није да мој ум то не разуме, већ мом срцу то не одговара.

Осећамо се празно, не у уму, већ у срцу, у души, у телу, празан је наш загрљај, а не наш ум. Дајте колико хоћете добрих, паметних и корисних тумачења шта се десило мајци која је изгубила дете или човеку који пролази кроз тешка искушења. Нећете их умирити јер  се обраћате њиховом уму док их срце боли. Молите се да Христ дође, да их Бог додирне, и тада ћете видети, без икаквог тумачења, да ће се горчина смрти и усамљеност њиховог крста смањити.

Зато, кад нашег пријатеља боли, када наш партнер пати, неко од наших тугује, пусти паметну реторику , шта је рекао старац или шта пише у књизи, пусти приче које откривају твоје сопствене стрепње  и моли се . Загрлите другог, ухватите га за руку, јер тело не зна да лаже. Ако је оно што радите у том тренутку истинито, ако је оно у шта верујете дотакло ваше сопствено срце, пренећете то као чисту енергију, светлост ће отићи у душу другог, и он ће осетити олакшање. Ућути и пусти молитву да делује, веруј ми да ћеш осетити много више од својих пустих речи.

Није све у уму и речима. Постоји још један језик душе, језик молитве. Један од највећих проблема наше вере је што не верујемо у моћ молитве. Не верујемо да Бог може да обезбеди решења тамо где престају људски разум, тумачење и моћ.

Све док је напаћени Јов у мислима тражио одговоре на искушења која су га задесила, није разумео апсолутно ништа. Када је одговорено на његова питања? Када је окусио Благодат присуства Божијег у свом срцу. Тада и без одговора више није имао питања! Јер благодат Божија нас, ван створених глагола, речи и значења, на дубљем нивоу обавештава о истини. Истина није идеја коју треба да знамо, већ особа коју треба да знамо, тј. Христ.

Једна госпођа која је изгубила ћерку,  отишла је код свештеника  да исповеди свој бол, гнев и бес према Богу и злу које је задесило њену породицу. Веровала је да ће се свештеник узнемирити и покушати да одбрани Бога, да га оправда или да се сам одбрани од њених напада. Али он није урадио ништа од овога. Само ју је слушао, пустио је да говори шта жели. Расправљала се неко време са Богом,  говорећи кроз зубе. Када је завршила, свештеник јој је рекао-„Хоћеш ли да се сада заједно помолимо?“-„Иако сам љута на њега, да, истина је да ми је недостајао…“Свештеник ју је узео за руку и почели су да се моле. Тада су ушли у „ облак“ милости Божије и њихов его је нестао. Када су престали да се моле, мисли, страхови, питања и узнемиреност су  нестали и заменио их је дубоки  осећај Божијег присуства, дубоко уверење да Он зна и има план за све. Да је њена ћерка  добро откако је са Њим. Осетила је да је њена ћерка жива. Сада је знала да ће се једног дана срести са својом ћерком јер срце види, а ум само гледа...

Једног дана, све ће се рашчистити и имати смисла. Моћи ћете да кажете: "Зато је Бог ово допустио у мом животу!" До тада, Бог жели да му верујете.

 о. Х. Пападопулос

facebook.com