Развод и заједнички пријатељи

Бивши супружници неретко од блиских људи очекују да се определе, да заузму страну и да осуде оног другог. Некада је овај став уцењивачки: Или си са мном или си против мене

Развод и заједнички пријатељи

Када људи улазе у озбиљну везу или брак, они у тај однос „уносе” и своје пријатеље. После извесног времена, с можда неколико изузетака, њени и његови пријатељи постају заједнички пријатељи. Када се након одређеног броја година двоје одлучи на раскид или развод, то емотивно „затресе” и мрежу заједничких пријатеља. Разводи и раскиди су тужни, због чега заједнички пријатељи често реагују осећањем туге што се завршио један период заједничког дружења и живљења. Типичан резултат је да свако „односи” своје личне пријатеље које је „унео” у заједнички живот.

Сваки прекид дубоког емотивног односа, било брака, било озбиљне везе, праћен је бројним осећањима, од љутње, туге, стрепње, па све до презира и мржње. Иако људи често говоре да су се договорили да се разиђу, иза тог „договора” често се крије истина да једно од њих напушта оног другог који би желео да се однос настави. Сваки развод је резултат разноразних сила, увек је комплексна појава, али људи често желе да сву ту комплексност поједноставе и да ствари поставе у црно-белом формату и да јасно означе ко је „крив” за развод, а ко није крив.

Пребацивање одговорности

Суштина је у пребацивању одговорности за неуспех брака или везе на ону другу страну, уз негирање било какве сопствене одговорности.

На тај начин настаје поједностављена слика у којој једна страна види себе као жртву, а другу страну види као издајника, експлоататора, манипуланта, нечасног, неверног, насилника итд. Када неко створи такву слику, очекује од родбине и пријатеља да је прихвате и потврде. Посебно код оних људи који осећају стид што није успело и који мисле да ће други можда помислити да није успело зато што они у нечему нису довољно добри. Зато особа очекује од блиских људи да се определе, да заузму њену страну – страну жртве и да осуде другу страну. Некада је овај став уцењивачки: Или си са мном или си против мене.

Није ретко да особа која је уверена да је жртва друге стране спроводи једну малу пропагандну кампању оцрњивања друге стране код свих заједничких пријатеља. Такође није ретко ни да се пријатељи опредељују и заузимају страну жртве, снажно осуђујући другог партнера. Цела ствар добија на интензитету када се оцрњени партнер супротстави сличном контракампањом код заједничких пријатеља, са својим аргументима према којима је он жртва друге стране.

Најлошије је када један од партнера тражи од заједничке деце да прихвате да је он тај који је жртва, а да је други партнер лоша особа, и да деца треба да заузму страну и осуде другог партнера – маму или тату. Ово присиљавање деце да се определе и да осуде једног родитеља код њих ствара страх да ће бити одбачени ако то не ураде, али истовремено и збуњеност око емотивне везаности за другог родитеља. То је често увод у тровање односа и синдром отуђивања (алијенације) којим родитељ „жртва” осветнички спречава другог родитеља да остварује своје право на виђање деце као и право деце да комуницирају с другим родитељем.

Иако је разумљиво да пријатељи заузимају страну оних до којих им је стало, заузимање страна је примитивно и лоше. Ако је развод већ компликован и тежак, тиме што особа добија потврду пријатеља да она јесте жртва, она постаје још више осветнички агресивна. То тежак развод чини још тежим.

Емотивна подршка уместо осуде

Нечији заједнички пријатељи, као и људи који се разводе или раскидају треба да буду свесни проблема „заузимања нечије стране” током или након развода. Пријатељи не треба да заузимају стране, већ да емотивно подрже особу која се разводи на начине који не укључују оцрњивање бившег или бивше. Људи који се разводе не би требало да обилазе пријатеље и да кроз јадање и изношење „прљавог веша” очекују да други прихвате њихово црно-бело доказивање да су они жртва.

Додатни разлог зашто треба одбити оцрњивање друге стране јесте у томе што може доћи до неочекиваног обрта: да се двоје измири и настави с браком или везом. У том случају заједничко дружење након измирења може бити толико непријатно за све укључене да дружење престане.

Иако је пракса тражења да се заузме страна још увек раширена, стиче се утисак да је све више оних који се разводе цивилизовано, задржавајући пријатељске односе колико је то могуће, што је посебно важно онда када су у развод укључена деца.

Зоран Миливојевић

politika.rs