Питање које нам живот поставља, и одговор којим можемо да реализујемо смисао садашњег тренутка, не само да се мења из часа у час, већ и од особе до особе: питање је потпуно другачије у сваком тренутку за сваког појединца.
Стога, ми можемо видети како се питање смисла живота поставља на превише једноставан начин; осим ако се не поставља потпуно специфично, у конкретним овде и сада одредницама. Поставити питање о “смислу живота” на тај начин чини нам се исто онолико наивним колико и питање новинара који интервјуише светског шампиона у шаху и пита: “А сада, велемајсторе, ако бисте, молим вас, могли да ми кажете који шаховски потез ви сматрате најбољим? ” Да ли постоји потез, одређени потез, који би био добар, или чак и најбољи, ван врло специфичне и конкретне ситуације једне партије, специфичног распореда фигура?
Ништа мање наиван био је младић који ми се обратио једног дана, пре много година, тачно пре него што је требало негде да одржим мали семинар о смислу живота. Његове речи звучале су отприлике овако: “Хеј, Франкле, немојте се љутити на мене, позван сам вечерас код будуће тазбине. Стварно морам да идем и не могу да останем на вашем предавању; хајде, молим вас, будите љубазни и испричајте ми на брзину који је смисао живота?”
Шта год да нас чека, тај специфични “изазов часа” можда захтева одговор у другом смислу. Пре свега, наш одговор може бити активан, може бити одговор кроз поступак, одговарање на специфична животна питања радњама које обављамо или делима која стварамо. Али и овде, такође, имамо више ствари које би требало имати на уму. Оно на шта сада мислим можда је најбоље изразити навођењем конкретног доживљаја: једног дана, наспрам мене седе младић, који ми је управо био поставио питање смисла или бесмисла живота. Његов аргумент је гласио овако: “Лако је теби да причаш, ти си основао центре за саветовање, ти помажеш људима, ти их враћаш на прави пут, али ја – ко сам ја, шта сам ја – кројачев шегрт. Шта ја могу да урадим, како могу да дам свом животу смисла кроз поступке?” Тај младић је заборавио да никада није ствар у томе где је неко у животу, нити која је његова професија, већ је само битно како он испуњава своје место, свој круг. Да ли је нечији живот испуњен не зависи од тога колико је велики домет његових поступака, већ само од тога да ли је круг испуњен.
У свом специфичном животном кругу, свако људско биће је незамењиво и непоновљиво, и та истина важи за све. Задаци које му живот задаје само су за њега и једино се од њега захтева да их обави. Особа која није у потпуности испунила свој (релативно) већи круг остаће неиспуњенија од оне чији је уже исцртан круг довољан. У свом специфичном окружењу, тај кројачев шегрт може да постигне више и, у ономе што ради и у ономе што оставља недовршеним, може да води смисленији живот од особе којој завиди, све док та особа није свесна своје веће одговорности у животу и не оправдава је својим поступцима.
“Него, а шта је са незапосленима?”, можете ми сада приговорити, у случају да превидите чињеницу да рад није једино поље у коме можемо активно дати смисао својим животима. Да ли рад сам по себи може учинити живот смисленим? Питајмо многе људе који нам се (не без разлога) жале на то колико је њихов (често механички) рад бесмислен, бескрајно сабирање стубаца бројки, или монотоно повлачење машинских полуга на бескрајној производној траци. Ти људи могу своје животе учинити смисленим једино у своје оскудно слободно време, испуњавајући их личним људским смислом. Са друге стране, незапослена особа, која има обиље слободног времена, такође има шансу да свој живот обдари смислом. Нико не би требало да помисли да смо толико лакомислени да потцењујемо економске тешкоће, економски очајну ситуацију или, заправо, социолошке и економске факторе у тим контекстима. Данас више него икада раније знамо колико нас далеко “Прво ждрање, па онда морал” може одвести. Ми поводом тога више не гајимо никакве илузије. Али ми знамо колико је бесмислено похлепно јести и пити без икаквог морала и колико катастрофалан тај бесмисао може бити за било кога ко је фискиран само на потрошњу. А на крају, знамо и колико је “морал” значајан: непоколебљива вера у безусловни смисао живота која, на један или други начин, чини живот подношљивим. Зато што смо искусили стварност у којој су људска бића истински спремна да гладују, ако гладовање има сврху или смисао.
Ми својим животима можемо дати смисао не само кроз своје поступке – докле год можемо да одговорно одговоримо на специфична питања живота – ми можемо испунити захтеве постојања не само као активни агенти, већ и као људска бића која воле: кроз нашу посвећеност прожету љубављу према лепом, добром и узвишеном. Да ли би можда требало да покушам да вам објасним неком отрцаном фразом како и зашто доживљаји лепоте могу да учине живот смисленим? Више бих волео да се ограничим на овај мисаони експеримент: замислите да седите у концертној сали и слушате своју омиљену симфонију и омиљени тактови те симфоније вам одјекују у ушима и толико сте дирнути музиком да вам низ кичму пролазе жмарци; и сада замислите да би било могуће (нешто што је психолошки толико немогуће) да вас неко у том тренутку пита има ли ваш живот смисла. Верујем да бисте се ви сложили са мном када бих изјавио да бисте у том случају били у могућности да дате само један одговор, који би гласио отприлике овако: “Било би вредно живети само због овог тренутка!”
Они који не искусе уметност, већ природу, вероватно ће дати сличан одговор, као и они који искусе близину другог људског бића. Зар нам свима није познат осећај који нас обузме када смо у присуству одређене особе, акоји се може грубо описати као “чињеница да ова особа уопште постоји на свету, то по себи чини овај свет и живот у њему смисленим.”
Ми животу дајемо смисао не само кроз своје поступке, већ и кроз љубав и, коначно, кроз патњу. Јер начин на који се људска бића носе са ограничењима својих могућности, у смислу начина на који ограничења утичу на њихове поступке и способност да воле, начин на који се понашају у оквиру тих наметнутих мера – начин на који прихватају своју патњу под тим ограничењима – све то доприноси њиховој способности да испуњавају људске вредности.
Стога, начин на који се носимо са потешкоћама истински показује ко смо ми, и такође може да нам омогући да живимо смислено. И не би требало да заборавимо спортски дух, тај јединствено људски дух! Шта спортисти раде осим што стварају себи потешкоће како би могли да расту тиме што их савладавају? Наравно, генерално није препоручљиво стварати себи потешкоће; патња као последица неке несреће једино је смислена ако је до те несреће дошло судбином, и ако је она самим тим била неизбежна и неумитна.
Судбину или, другим речима, оно што нам се догађа, засигурно можемо да обликујемо, на овај или онај начин. “Нема неприлике која не може бити оплемењена или достигнућем, или трпљењем”, рекао је Гете. Или мењамо своју судбину, ако је то могуће, или је вољно прихватамо, ако је то неопходно. У оба случаја ћемо доживети унутрашњи раст кроз суочавања с несрећом. Сада такође разумемо на шта Хелдерлин мисли када пише: “Ако станем на своје невоље, стајаћу на вишем тлу.”
На овај или онај начин, у датом тренутку може постојати само једна алтернатива која даје смисао животу, смисао тренутку – тако да у било ком часу треба да донесемо само једну одлуку о томе како ћемо одговорити, али живот нам сваки пут поставља веома специфично питање. Из свега тога следи да нам живот увек нуди могућност за остварење смисла, стога увек постоји опција да он поседује неки смисао. Може се такође рећи и да се наше људско постојање може учинити смисленим “до последњег даха”; докле год дишемо, докле год смо и даље свесни, одговорни смо за одговарање на питања која живот поставља. То не би требало да нас изненади када се сетимо велике суштинске истине збивања људским бићем – бити људско биће није ништа до бити свестан и бити одговоран!
Већ смо чули да је испуњавање смисла могуће у три главна правца: људска бића су способна да свом постојању дају смисао; прво, тиме што ће урадити нешто, што ће делати, што ће стварати – што ће учинити нешто постојећим; друго, тиме што ће доживети нешто – природу, уметност – или волети друге људе; и треће, људска бића су способна да нађу смисао чак и тамо где је проналажење вредности у животу на прва два начина за њих немогуће – наиме, баш када заузму став према непроменљивом, суђеном и неизбежном ограничењу својих могућности; како се адаптирају на то ограничење, како на њега реагују, како прихватају ту судбину.
Можемо да закључимо: сам живот значи да нам се постављају питања и значи да одговарамо на њих; свака особа мора бити одговорна за своју сопствену егзистенцију. Живот нам више не делује као дар, већ као нешто што нам је препуштено и што је сваког тренутка задатак. Стога, то значи да може само постати смисленији, што буде постајао тежи. Спортиста, алпиниста који активно тражи изазове, чак и ствара потешкоће за себе; колико је тај алпиниста одушевљен када на литици нађе још једну тешку, чак и тежу варијанту изазова који је себи поставио! У овом тренутку морамо истаћи да се, међутим, религиозни људи, у свом поимању живота, у свом “разумевању бивствовања”, разликују по томе што одлазе корак даље од особе која просто разуме живот као задатак, јер они доживљавају и силу која им “даје” задатак, или која их поставља пред задатак – божанско биће! Другим речима, религиозни људи доживљавају свој живот као божанску мисију.
Да сумирамо, шта бисмо могли да кажемо о питању “вредности” живота? Гледиште до кога смо дошли се можда најбоље може изразити Хебеловим речима, које гласе: “Живот није нешто, живот је прилика за нешто!”
Виктор Франкл