Ако имате Христа, познаћете радост и мир у искушењима

Кажу да, у данашње време, има много душевног и телесног бола. У нашем времену видимо болести, лична ривалства, стрес и брдо тешкоћа које притискају и сламају људе, где год да живе на земљи.
Наравно, нема смањења интензитета нашег бола када знамо да други људи пате колико и ми. Ако желимо да видимо ствари на тај начин, можда постоји нека утеха и то нам помаже да издржимо. То је бар нешто. Али најважнија ствар која нам помаже да поднесемо свој бол и свако искушење које би нас могло задесити јесте искуство Христовог крста. Наш сопствени Бог је био разапет, страдао и одбачен од свих. Он нас разуме јер је прошао кроз иста искуства.
Знамо да, ако нам неко покаже разумевање, иако је добродошло, то није довољно. Потребан нам је неко ко ће издржати тежину нашег бола и дати нам снагу да наставимо даље. Искуство оних који верују у Христа и призивају га потврђује да њихов вапај није нестао у празнини. Што су се више понизили они који су тражили помоћ Јединога који је у стању да нам пружи излаз када смо у искушењу (1. Кор. 10, 13), то је Христос више долазио и преображавао бол у опоравак, таму у светлост. Са овим искуством знамо да није све црно, да живот није само бол и без начина за бекство.
Корачамо путем жалости, подржани Христовом речју и његовим обећањем да ће бити са нама у све дане нашег живота (Мат. 28, 20). Није нас заваравао да ће, ако га пратимо, све бити како желимо. Напротив, упозорио нас је да ћемо имати тугу у овом свету (Јн. 16, 35), али је такође препоручио да будемо храбри, јер је Он победио свет, односно зло које постоји у њему.
Ако људи желе да преброде бол у свом животу ослањајући се искључиво на сопствене ресурсе, ускоро ће видети колико су слаби. Они који се ослањају само на Бога, а не чине ништа што је у њиховој моћи, биће разочарани. Али они који, озбиљно и одговорно, чине све што могу и такође понизно призивају Бога у помоћ, разумеће динамику вере, то јест, напредног односа са живим Богом.
„Када не би било искушења, нико се не би спасио“- древна је изрека стараца која указује, с једне стране, на универзалност бола и искушења, а са друге на корист која се може извући из њих. Ако, у свако доба и на сваком месту, људи имају свој лични бол, био он велики или мали, континуиран или пролазан, ментални или телесни, то је зато што иза себе имају Адама и његов пад. Ако хришћани имају бол, али такође познају радост и мир, то је зато што имају Христа, новог Адама који је својом смрћу и васкрсењем победио смрт и дао нам свој живот.
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!