Да ли сте ви такође приметили да у историји постоје два погледа на Цркву?
Први и првобитни/стародревни – сабрање верујућих као одговор на позив Христов. Сваки члан заједнице добија сву пуноћу благодатних дарова кроз јединство у Цркви. Јединство се састоји у једном образу живота, тј. држање заповести Христових. Нема "одласка" у храм, постоји редовно сабрање на погодном месту за ову сврху људи уједињених једним стремљењем ка Христу. Ван сабрања - узајамна помоћ и активна тежња за променом начина живота. Овде је богослужење заједничко дело свих окупљених.
Други и најраспрострањенији - начин личног посвећења. Све у Цркви доноси благодат, независно од односа према другим хришћанима, према којима је максимум да се ритуално треба помирити, општење ван богослужења уопште се не подразумева. У таквој Цркви потребно је сакупити што више благодати у животу (као снага у компјутерским игрицама), да би се Господ смиловао, опростио грешнику и пустио га у Рај. Међутим, подразумева се да ће свеукупност благодати учинити Рај неизбежним и без сваког опроштаја. А цео смисао одласка у Цркву људи виде у задобијању количине благодати: помазање јелејем на јутарњој, помазање по расписаном, без обзира на стварно здравствено стање, узимање свете воде разног степена силе, песка и суварака са моштију и гробова, целивање икона, моштију и њихово колекционарство/сакупљање (постоји читав бизнис у вези овога). Богослужење у таквој парадигми - мистерија која се мора бранити и примати благодат. Овде нема потребе да се било шта схвати или разуме.
Данас су у ред таквих "зарада благодати" укључили честу исповест и причешће. Ово се види као препород Цркве. Али, авај, без промене самог погледа на Цркву вреди ли то ишта.
игуман Силуан Туманов
facebook.com