Црква се моли за душе људи који су напустили ову фазу живота

На Задушнице, Црква се моли за душе људи који су напустили ову фазу живота.Нису отишли у други живот.Живот је један.Живот је вечан, Бог је желео да нема краја.Вечност и бесмртност човеку је дар Божији, а не физичка особина.Човек као организам, плот је пропадљив и смртан, али Бог је желео да буде вечан.Његов план је довршен Васкрсењем Христовим.Сада још остаје последњи чин током којег ће наша тела васкрснути, сјединити се са нашим душама и живећемо заувек у слави Царства Божијег.

Зато се Црква моли на Задушнице, да би  сећање на нас постало вечно.Небројено пута ћемо у погребној поворци чути:Вјечнаја памјат!Шта то значи?Сећају ли нас се само људи?Да ли је биолошка меморија довољна да буде вечна?Да ли нам је довољно емоционално памћење да никада не умремо?Или треба да постојимо кроз дела, како су веровали стари Грци?Сви ови облици памћења имају у себи смрт.Сећање на мене ме не чини бесмртним, већ ме урања у смртност.Свако људско осећање и сећање, свака људска прича завршава се смрћу.

Дакле, остаје питање, зашто Црква наводи вечност као сећање? Зашто се говори:Вјечнаја  памјат?Зато што када Црква говори о сећању не говори о сликама прошлости, већ о истини будућности.Сећање у теологији цркве није јучерашње васкрсење већ је то стварност садашњице.Због тога непрестано слушамо као вечну молитву у најистакнутијој Тајни Цркве, Божанској Евхаристији: Cвe вac дa помене Господ Бог у Царству своме, свагда, сада и увек и у векове векова.

Молимо Бога да нас се сети свих, јер само оно чега се Бог сећа има живот вечни.Сећање Бога је вечност.Бог нас је позвао у живот.Ми постојимо у Њему, ми смо у Његовом сећању са својим именом и лицем.Сећање  Бога није попут људског морално(добро и зло), емоционално(љубав или мржња), социјалног(истакнут или безначајан) већ онтолошко.

Кад кажемо да нас се Бог сећа и да постојимо у Његовом сећању, то значи да живимо вечно.Према Митрополиту Јовану, када се молимо у Цркви да сећање на неког буде вечно, не мислимо на то да ће ова особа преживети у нашем људском сећању, јер то је од малог значаја, будући да људско сећање нестаје.Мислимо на опстанак ове особе у сећању  Бога.Само онај ко постоји у мислима о Богу, заиста постоји.

Зато немојмо престати да се молимо за људе који су се упокојили и да тражимо да остану у Божијем сећању.Молитва за уснуле помаже не само онима за које се молимо већ и онима који се моле.Омекшава наше срце, испуњава их саосећањем и милосрђем, отвара их благодати ма Светог Духа.Свети Силуан је говорио: „Када престанем да плачем за мртвима, истовремено губим сузе за собом.Желео бих, ако бих могао да изведем из пакла све оне који су тамо и тек тада би ми душа почивала у радости.“

Посебна молитва за наше упокојене треба да се чини у Евхаристији, где се  свако појединачно биће сједињује са крвљу и телом Васкрслог  Христа.Господе, сети нас се у Твоме Краљевству!

о.Ливиос

plibyos.blogspot.com