Проф.др Љубивоје Стојановић: Боље добар него у праву

Свако тражи само своја права, не трудећи се да разуме стање и потребе других. То доводи до унутрашњег безнађа.

Није ово нимало тешко ако човек успе да победи своју себичност. Тада је човекољубље реално и остварује се као стварно добро, не као гола прича о потреби да се учини нешто добро. Нажалост, неспремност појединаца да у први план ставе општу корист уместо себичног личног интереса доводи до проглашења добра наивношћу, штавише и - лудошћу.

То изражавају речи које у наше време све чешће слушамо или изговарамо: "Добар и луд су браћа". Ово је нешто што треба да забрине све добронамерне, ту нема места изговорима да је много зла и злих људи око нас. Умесније је да свако процесуира своју евентуалну злонамерност промишљањем добрих решења, а не тражењем кривца, и то обично - у другима.

Размотримо политичку сцену, привредни амбијент и радно-правне односе. Мало је оних који полазе од себе у промишљању начина бољег чињења. То је опасна самодеградација и изолација у бесмисао необузданих нагона који нас покрећу у став да "морамо на сваки начин натерати друге да мисле да смо у праву и кад нисмо у праву".

Због тога имамо обиље лоших примера које читамо, слушамо и гледамо у садржајима које зовемо црна хроника и жута штампа. То је постало у неким случајевима преовладавајући начин мишљења појединаца, који ако нису конкретни починиоци недела, онда су конзументи информација.

У тим случајевима питање: Шта има ново? подразумева тражење "спектакла", који се не подразумева као лоша вест, већ као "природно" стање ствари. Ово је веома тешко стање које се мора превазићи по сваку цену. Излазак из лошег стања није тежак, потребно је само да свако појединачно непрестано промишља своје мисли и поступке.

Много би требало простора да се наведу сви наши пропусти и промашаји. То стање у коме је свако против свакога и сви против свих, где се безнађе умножава због недостатка поверења и искрености можемо променити само активним бављењем собом. Не у контексту својих потреба, већ стваралачким увидом у сопствене могућности уз опредељење да свако исправља сам себе, а не да се самозаваравамо исправљањем "криве Дрине".

Размислимо колико би се бесмислених судских спорова "до последњег динара" окончало ако бисмо потребу да будемо стварно добри супротставили жељи да докажемо да смо у праву. Нестали би сукоби око поделе очевине међу браћом или сестрама, као и многа спорења у којима сами себе обесмишљавамо и обезнађујемо. Само онда кад човек стварно поверује у себе да је способан да опрости биће искренији и поверљивији према онима са којима се на различите начине суочава.

Само на тај начин свако одговорно приступа свом животу, имајући притом висок степен уважавања живота других, превазилази некреативну радозналост о поступцима и преступима других, посебно "познатих", трудећи се да одговорним чињењем оствари добру комуникацију са свима. То је могуће само онда кад из одлучно иступимо из самообмане, којом сами себе угрожавамо потребом да живимо безлично имитирајући разне јунаке из далеке прошлости или далеких простора.

Да би човек могао да изиђе из овог безнађа потребно је да у себи изгради добру вољу према свима, чак и онда кад са друге стране види очигледну недобронамерност. Мора да буде храбар, да победи своју самодовољност, али не бесмисленим насиљем над другим и другачијим. То је процес изградње слободне личности који спречава деградацију слободе под теретом страха од новог и непознатог.

Наравно, не ради се о уопштавању и неразликовању добра и зла, реч је о стваралачкој одлучности да се добрим чињењем победи свако зло у себи или око себе. Све док нам је у првом плану да докажемо да смо у праву, а не да будемо стварно добри и тиме покажемо снагу и ненасилну моћ добра, ми ћемо на све ово гледати са неповерењем. Потребно је да препознамо и од себе отклонимо све могуће следбеничке пасивизације и самоизолације тако што ћемо непрестано тражити човека у себи.

Тако ћемо наћи Бога који свакоме од нас ненаметљиво иде у сусрет, другог човека у коме ћемо видети оно најбоље, али и све оно у себи што није добро.

Дакле, стварно добар човек може бити само онај који је слободан од себе, а не онај који је оптерећен нагоном да се ослободи других.

www.novosti.rs