Некад не можемо сачувати свој мир

Јануар 21, 2024 - 15:09

0 123

Некад не можемо сачувати свој мир, али не зато што смо лоши људи, или робови неке страсти, него јер нас осећање части и савести тера да жртвујемо свој мир у корист правде и Истине. Дакле, мир није себична својина, нити је ослобођен стреса и нервозе. Наравно да ће бити конфликта са другима када желимо да испољимо неко незадовољство, или смо и невољно уплетени у нечију деформисану причу клевете и осуђивања. Али и треба да се осећамо непријатно. То значи да не жалимо себе, нити да свој мир чувамо себично само за себе. Стало нам је до другог човека и до већег Смисла, јер смо у обавези да живимо у складу са истином своје душе. То не значи малтретирање и жртвовање другог, него скретање пажње у Христовом маниру да ако брат погреши да га треба изгрдити насамо и без сведока. Лажни праведници данас скупљају сведоке на сваком кораку не би ли себи дигли цену наводне моралности и професионалности. Али ако је нама непријатно због туђе неразумности, онда и други треба да се осећа непријатно како би се пробудио ка разумности. Тако кроз заједничку скрушеност долази до помирења и преображаја, или, ако други не жели своје парче уразумљивања, до још већег раздора и дистанце.
Не заборавимо Христа који је у више наврата мењао Своје расположење љутећи се на неразумност многих. Није увек ћутао као пред Пилатом. Није, дакле, штедео Свој мир допуштајући Себи да буде чак и изнервиран. Колико је то далеко од светоотачке и аскетске пренаглашене приче о чувеном смирењу! Али је Богочовек све учинио што може да би људе задобио. Када ни речи, ни ћутање није више помогло, дао је Свој живот до краја на Крсту за неразумне без горчине и без жаљења Себе. Базични мотиви Христове нервозе (ако ћемо опрезно споменути тај појам) су се увек огледали у томе да други човек нађе своје оправдање и спасење. По томе можемо вредновати и своје поступке: да ли нешто радимо их хира, повређене сујете, осветољубивости, или зато што нам је стало до већег Смисла и да истина, част и поштење нађу свој одјек тамо где је потребно. Макар и на штету нашег мира...
Никола Ђоловић, теолог