Живимо да је више живих? - протојереј Милић Драговић

Боже мој, како су давно биле изговорене јеванђелске речи о човеку који се обогатио и изградио нове амбаре за своју летину и који је себи рекао да је срећан човек, јер је имао све што му је, по његовом мишљењу, било потребно за срећу. Међутим, те ноћи му је било речено: "Безумниче, ноћас ћу узети душу твоју, чије ће бити то што си себи припремио? "

У том подсвесном знању да нећемо успети ништа да сачувамо, налази се тај отров што непрестано трује сваку нашу малу и ограничену срећу. Наша славља и весеља пуна су буке, управо из страха човековог да се у тишини и самоћи не зачују откуцаји сата, да се не примети неумољиви и страшни пролазак времена, историје и живота.

Може ли наша хришћанска вера да пружи било какав одговор? Било шта осим тога да је живот загонетан? Сигурно да може и мислим да је за такав одговор најбољи овакав пример.

Претпоставимо да је мољац слетео на разнобојан ћилим. Он шета около и не види ништа осим обојених влакана која се преплићу и расплићу, овуда и онуда, без икаквог смисла. Тако мољац, шетајући по ћилиму, запажа да је све хаотично и бесмислено. У ствари многе боје га чине сметеним и уморним, тако да он одлази и смешта се на сијалицу. Тада, ако погледа доле на ћилим, видеће своју велику заблуду: да сва она обојена влакна нису без смисла.Она служе да направе један изванредан леп склад на ћилиму. Гледајући доле са плафона на ћилим, он има потпуно другачији поглед и способан је да види како оно што је пре било бесмислено сада има смисла.

Тако је исто и са нама. Када гледамо живот са људске тачке гледишта, која је у основи поглед мољца који шета по ћилиму, све изгледа као да нема смисла. Али када погледамо на живот са Божије тачке гледишта, добијамо нови призор. "Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе" (1 Кор. 2, 9 ). Срећу коју је Бог за нас припремио на небу немогуће је чак и замислити. Како доћи до такве среће, како доћи до раја?

pouke.org