Саосећање и уживљавање

Саосећати са другом особом је темељни принцип сваког пријатељског односа, од љубави, преко пријатељства, па до пријатељског односа према непознатој особи. Зато је саосећање везивно ткиво сваке заједнице. Саосећати значи емоционално резоновати са другом особом: особи је жао што други пати, а драго јој је што је срећан.

Што је пријатељски однос интензивнији, саосећање је израженије.

Поделити и бол и срећу

Оно што омогућује да једна особа саосећа са другом јесте то што се њом идентификује, поистовећује. Тада особа у другоме види човека који је исти као и она, или који је исти као неко кога она воли. Видећи себе у другоме, она себе види у ситуацији у којој се други налази.

Могуће је саосећати са другим када су његова осећања болна, али и када је други срећан због неког успеха. Када нису блиски са другима, људе не дотиче толико срећа других, колико их дотиче њихова несрећа. Идентификација и саосећање покрећу особу на солидарност, на пружање помоћи особи у невољи.

Изразити саосећање особи која је доживела неки губитак јесте, само по себи, знак пријатељског односа. Тако, на пример, када је особа тужна зато што је изгубила неку блиску особу, други јој изражавају саучешће и тиме потврђују пријатељски однос. „Саучествовати у туђем болу” заправо значи сажаљевати, али се у овим ситуацијама та реч не користи због тога што има негативно значење, као што има у изразу који садржи презир: „Могу само да га сажаљевам.”

Док за саосећање са непријатним осећањима друге особе постоји више израза, као што су саучешће, сажаљење, самилост, немамо посебну реч за саосећање са пријатним осећањима. Како не постоји „сарадовање”, „савесеље” итд, неки су предложили да користимо грчку кованицу „синхедонија”.

У односима љубави у којима је саосећање највише изражено, видимо да оно није само реакција на осећања вољене особе већ је и проактивна радња. Када волимо некога ми желимо да се осећа пријатно, тако да предузимамо радње које код њега изазивају пријатна осећања. Истовремено, не желимо да се вољена особа осећа непријатно, тако да избегавамо оне поступке за које знамо да ће код вољене особе изазвати непријатност. Наравно, ово није апсолутно правило, јер у односу љубави се појављују конфликти и препирке, али јесте важан принцип љубави на који се често заборавља.

Стручни назив за саосећање са другим јесте симпатија. Супротан однос, однос непријатељства је антипатија, противосећање, када је особи драго што други трпи, а криво када је други срећан. Апатија означава равнодушност и такође може бити врста непријатељског односа када је неко равнодушан према туђој патњи.

Разумевање, па емпатија

Емпатију или уживљавање треба разликовати од симпатије или саосећања. Способност емпатије је способност једне особе да се уживи у неку другу особу која је различита од ње. Свака мајка добро зна шта је емпатија јер се уживљава у своје дете које још није научило да говори и тако препознаје његове потребе. Уживети се у некога значи претпоставити да сте ви та особа, а онда „њеним очима” и „из њених ципела” сагледати њену животну ситуацију. Што боље познајемо другу особу, њене вредности, поглед на живот, оне елементе у којима је она различита од нас, то ће наша емпатија бити тачнија. Данас сматрамо да је за емпатију далеко важније разумети начин на који други доживљава себе, друге и свет, него да се уживљавамо у његову ситуацију. Управо из ових разлога људи са високом способношћу емпатије имају високу емотивну и социјалну интелигенцију због чега су веома успешни у оним професијама у којима се ради са децом и људима.

И симпатија и емпатија, и саосећајност и уживљавање су окренути према другима, тако да саосећајна и емпатична особа може заборавити на себе, на своја осећања, потребе и интересе. Запостављање себе води у „неуротични алтруизам”: неуротичну љубав према другима. Управо због тога су настале новије психолошке теорије које наглашавају важност развијања саосећајности особе са самом собом и неговања њеног пријатељског односа према самој себи.

Зоран Миливојевић

politika.rs