Пост, молитва, покајање, али где је обновљењење?

Зашто нас пост не учини бољима? Шта радимо погрешно? Зашто је потребно да постимо?
 Мисао о посту је сваки пут помало тужна. Не, не жалим за сладоледом и колачима. Иако осећам кривицу када се нађу исред мене. Kришом, иако сам мислима у подвигу, чујем тиху опомену: ”Kоме си нас оставио? Kо ће се смиловати на тебе – усамљеног и гладног?”
 Пирошке које говоре сто језика! Сладолед који доводи до очаја! Kако да издржим без вас? А ви без мене? Kифлице са сиром, стидљиви мафини, варљиве торте. Kада ћу вас поново видети?
 Но, како ћу без поста? Ово је време духовног подвига, духовног труда.  А ако се не трудим - пропашћу. Праштајте, торте драге срцу мом, стрпите се пирошке. Сладоледу, веруј у моју оданост – доћиће нама и бољи дани.
 Шалим се. Подсмевам. Наравно да туга не долази од немогућности да једем колаче.
 У нашој Цркви одавно је устаљен ритам духовних ”вежби.” Четири велика поста дају ритам овом понављајућем циклусу: Божићни, Апостолски, Богородични и Васкршњи пост. Четири пута годишње свако приведе себе у устаљени поредак, поврати форму и открије изгубљену суштину. То је као војна вежба – да се ми, војници Христови, не раслабимо, већ да имамо циљ.
Због чега смо тужни? ”Војна вежба” је весела, интересантна. Бодри и оживљава, зар не? Све је ово познато и душу радује, али у суштини – ја не постајем бољи! Постим, молим се, одлазим на богослужења, кајем се – а где је оно, толико жељено обновљење? Осећам као да сам остао на истом месту, а с времена на време изгледа да сам и гори постао од свих тих духовних вежби. Љутим се. Гневим. Можда све ово нема смисла, брате!? Или ја нешто радим погрешно.
 Имам једног пријатеља који је ревносни Хришћанин. Иако је недавно кренуо у цркву, црквени живот га је испунио живим ентузијазмом, који никако не дели са својој супругом – женом која је потпуно нецрквена, али осећајна и трезвена. Добра жена. Тај пријатељ ми се једном пожалио:
 “Можеш ли замислити, оче, једном ми се пожалила: -Опет се спремаш да постиш? Стално постиш и идеш на службе, али код куће се и даље свађаш? Молиш се Богу, али се не мењаш! 
 Добар полемичар зна: жену је тешко надговорити. Она је добро приметила и изнела проблем. Молиш је, али се не мењаш! Постиш, али бољи не постајеш! Зашто се не мењамо? То је главно питање! Зашто се не мењамо на боље?
Можемо постом да се одобровољимо, али да постанемо добри – ретко. Зашто пост не делује на нас? Зашто наши духовни напори остају неплодни? Шта то радимо погрешно?
 Оно главно што треба да усвојимо  је да пост није наш циљ, већ средство, а као такав има споредну улогу. Природа поста и молитве као духовног упражњавања је универзална, у свакој развијенијој религији или духовној школи, на пример – филозофској, постоје духовне вежбе које помажу човеку да потчини тело осећањима и духу.
 Kоначно, у зависности од религије или филозофског учења карактер али и сами задаци тог духовног учења могу варирати и то кардинално. Молитва  и пост будиста – то је нешто апсолутно другачије од поста  и молитве Хришћана. Будиста се такође моли, понекад држи и строжији пост од било ког хришћанског монаха, али с јеванђељског становишта, будистичке вежбе нису само бесплодне, већ и опасне. Разликујемо се не само по мотивима, већ и у постављању подвижничког задатка.
 У Јеванђељу није заповеђено да се читају вечерње молитве или да се држи Богородични пост, нити је записано како чинодејствовати на вечерњем, не помињу се канони Светих Тајни. Аскетске подвиге и правила саздали су људи, што никако не умањује њихову вредност. Аскетизам – оглед црквени, откупљен је знојем и крвљу  многих генерација подвижника, који су тражили прави пут да стекну Светог Духа. Дух је аутентична и безусловна љубав према Богу и људима.
 Јеванђеље је икона Христова, по чијем образу морамо да научимо да живимо, мислимо и деламо. Христос  је оваплоћени Бог – Човекољубац – који нам је завештао да научимо да волимо људе, да живимо у истини, будемо верни Богу и да у својим делима и мислима, будемо као Бог – снисходљиви и милосрдни. То је циљ нашег духовног живота. То је сасвим просто – постати добар, стећи доброту и милосрдно срце. Ето циља. А средства ка његовом достизању налазимо у многовековној црквеној пракси.  Сва она су, на жалост, тешка и непријатна.
 Мој учитељ певања често каже: ”Најопаснија ствар за глас је да престанемо да певамо.” Ако у нечему успеваш, обавезно је да останеш у форми.
Овај принцип важи  за спортисте и музичаре, преводиоце па чак и политичаре. Ми се константно супростављамо инерцији мишића, слова, емоција. Добар пијаниста свакога дана опомиње своје прсте ко је главни, не да им да се раслабе, јер се навике лако губе, а тако и “изгуби битка са инструментом.”
 Kао људи верници морамо да останемо у форми. Ако ништа, молитва потребује професионализам, који је бесмислен без постојаности и принуђивања, без праћења задатог ритма: Царство небеско се са напором осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11:12).
 Међутим, потребно је напоменути да су молитва и пост средство, а не циљ. Они треба да помогну човеку да стекне Светог Духа Божијег, Духа љубави и доброте, јер ми својим сопственим снагама никада не можемо бити ни добри ни љубазни. Ако овај циљ изгубимо, сво подвижништво представља апсурдан спорт: постимо ради поста, молимо се ради анализирања - сва радост поста постаје емоционални конфор; све сам одрадио онако као треба.
 Достигнућима у посту може се похвалити спортиста, али не и хришћанин. Можеш овладати и техником срчане молитве – али без обнављања срца, без стицања милосрђа и љубави, без доброте, то ће бити једва оргинална навика, сродна триковима мнемониста и мађионичара.
 Чак да  циљ поста и молитве није изгубљен, морамо запамтити да се доброта учи. Треба да подстичемо себе  не толико на пост и молтву, већ и на дела милосрђа, нежност, пријатељство. Ми смирујемо себе у молитви и ограничавамо тело, како би се избавили од сопствене неосетљивости, приметили живе и рањиве људе, који чезну за лепом речју, искреним осмехом и саосећањем.
 Јеванђеље, говорећи о приморавању, има у виду не само приморавање на молитву и пост. Приморавати себе на доборту је много важније. Следује приморавање на љубазност, саосећајност, брижност и предупредљивост. Потребно је непрестано се трудити, непрестано покушавати – и немојте се уплашити ове фразе – тежити да постанемо професионалци у доброти; да благодатни професионализам постане део наше свакодневице.
 Врлине не долазе молитвеним тражењем, оне траже дуг и мукотрпан труд и најважније, не треба се плашити таквог труда. Тако је необично и пријатно прочитати речи Св. Макарија Египатског, који је познат по својој молитви и посту:
 Ако човек, немајући дар молитве, приморава себе само на једну молитву, како би стекао молитвену благодат, а не приморава себе на кротост, смиреноумље, љубав, на испуњавање Божијих заповести , и не брине, не прилагођава труд како би истрајао, тако,  у мери његовог произвољења и слоодне воље, сагласно мољењу, даје му се неки степен благодатне молитве, но његова нарав остаје онаква каква је и била. Он нема смирење, јер није уложио труд и није припремио себе да буде такав, нема љубави за све, јер у молитви он сам није тражио ту врлину. 
 Отуда долази туга. Чак иако се моли усрдно и пламено, човек може да остане са својим злоделима. А то никако није добро. Зато сам ја постао спортиста у вери. Могу да се упустим у такмичење чак и са будистима – и да будем бољи од неких и у посту и у молитви – али шта ја имам у свему томе од Христа? Да ли ме Он препознаје  као сина или најамника, ако само размишљам о подвигу, а сасвим сам заборавио на доброту и љубав према људима?
 И ођедном: каква је смисао молитве? Зар не треба да се свим снагама усресредимо на исправљање мисли и дела, како би постали добри? Зар то не би била духовна вежба?
Да ли сте пробали да живите без молитве? Пробајте. За цео живот ћете схватити како је осиромашена  и празна душа без молитве и колико само времена треба да би се поново оживела. Без молитве наши напори на доброту само су јефтини психотренинг, који не води ничему, јер добро без молитве увек прераста у лицемерје.

 А шта је с постом? Није ли и он непотребан у том случају?
 Молитва тражи не само душу већ и тело. Тело такође вене без моитве, али молитва не може да садејствује са телом без самоограничавања. Не можемо оставити тело без молитве. То би било страшно. Овакве ствари су јасне, чак и пирошкама које говоре сто језика. Оне о томе толико знају, и зато нам праштају -  праштају ради нашег скромног подвижништва.

Архимандрит Сава (Мажуко)

manastir-lepavina.org