Немој да се плашиш суза и бола

Не желим да се плашиш суза и бола.

Научи да плачеш, да будеш остављен без страха од кривице или стида.

Изађи из те улоге, само се осећај човеком без маски и улога, каквог те је Бог створио а не људи.

Клањам се уплаканом Христу који је постао потпуно наш да бисмо ми постали потпуно Његови. Сећам се како је плакао на Лазаревом гробу. Како је плакао и био уплашен у Гетсиманском врту. Христос никада није порицао своја осећања, никада их није скривао, никада их се није плашио. Он их је доживео, јасно показао и пригрлио. Христос је због тога био тако људски и тако божански.

Годинама сам потискивао своје емоционалне потребе. Нисам научио да тражим оно чега је моја душа била гладна и жедна. Да кажем да желим љубав, интересовање, прихватање, загрљај, пољубац.

Моје тело је постало књига моје душе. Оно што нисам рекао и нисам тражио од живота, разболело ми је тело. Све док нисам говорио, био сам болестан. Све док нисам питао, туговао сам.

Напади панике и туга постали су стални пратиоци мог живота. Живео сам много година у њиховом ужасном свету, у горчини њиховог пакла. Ко није бар једном у животу патио, доживео напад панике или депресију, не може да разуме о чему причам.

Све је почело да се мења када сам научио да себе загрлим као што то чини мој Бог. Да не осуђујем себе као што то не чини ни Христос мој. Престао сам да етикетирам моја осећања и мисли, научио да причам о својим потребама, да им дам име, боју и слику. Оставио сам лаж ума са својим утврђеним одбранама и спустио се у срце. Престао сам да анализирам и почео да живим, да не размишљам већ да будем присутан у свом текућем животу у коме сам био одсутан.

Схватио сам да нисам случајно дошао на свет. Да ми је Бог дао огроман дар који се зове постојање и живот и да нисам морао да живим са проблемима, ранама и сенкама. Морао сам да престанем да користим као алиби своје детињство, своје несавршене родитеље, животне проблеме и све остало што ме је враћало у смрт, јуче, а није ме водило у светлост сутрашњице.

Ниједан човек нема савршен живот, нико није решио све своје проблеме, али су многи живели срећно и отишли ​​у вечност срећни.

Зато се не плашите да патите, да видите своје ране и повреде, своје грешке и грехе. Све је то део вашег живота. Загрлите све делове свог бића и ако осетите потребу -  плачите. Нико није умро јер је плакао и боловао, али су се многи разболели и настрадали јер су се сакрили од потреба и истина своје душе.

о. Пападопулос

facebook.com/p.libyos