О разлозима хвалисања и могућности његовог превазилажења

Хвалисање је знак менталне и духовне незрелости.

Није узалуд што је ова особина уобичајена међу децом: неки на тај начин надокнађују своје детињство, опонашајући одрасле и желећи да пре времена покажу своје «искусство» и «презасићеност».

А ако су блиски људи снисходљиви према деци која се хвале и љубазно исправљају њихово понашање, хвалисање одрасле особе изгледа одбојно и болно. Хвалећи се, човек показује своју слабост, инфантилизам чак и заосталост.

Духовно зрела личност не треба никоме ништа да доказује и демонстрира, овакав човек своје дане живи мирно, равноправно и равномерно комуницирајући са другима.

Који је разлог ове појаве?

Сујета. То је оно што гура човека на најнепромишљеније, апсурдне и ризичне поступке.

Сујета заклања очи и лишава човека могућности да све види у свом правом светлу. Онај ко је пао у сујету не процењује стварне животне ситуације, не може објективно да израчуна своју снагу, не може да види колико смешан и кукаван може бити.

Суjетан човек живи у свом измишљеном свету, у коме он је центар, главни лик, и где се све врти око њега и, по његовом мишљењу, зависи само од њега, његовог расположења, присуства; њему се чини, да jе свету стално потребан.

Ово је чиста самообмана. Сујетни људи су лишени трезног размишљања, немају другова и пријатеље, обично су усамљени, зато што бескрајним лажима, претеривањем, неискреношћу и болешљивошћу избацују друге из свог живота, замараjућу свих сталним хвалисањем.

С њима је непријатно и понекад неподношљиво.

Како се носити са овим? Како хвалисавац може да савлада своју хвалисавост?

Овај порок се, на жалост, лечи са великим потешкоћама. Тешко је изаћи из таквог стања особи, која је од детињства навикла да лаже себе и друге, непрестано се хвали замишљеним достигнућима; за то су потребни огромни вољни напори. Али главна ствар је жеља да се ослободи угњетавачког заробљеништва сујете.

Ако је човек ипак схватио своју болест, распознао деструктивну страст у себи, онда би пре свега требало да научи да пажљиво надгледа себе, своје мисли, речи, поступке.

У разговору са другим људима важно је бити изузетно пажљив, водити рачуна да ли се уздижем изнад саговорника када нешто кажем, да ли је хвалисање права намена мог разговора. Свесно, трудећи се око себе, морате да избегнете тога.

Увек је боље одговорити у оквиру постављеног питања директно и некитњастно, не прелазећи на теме које нису директно повезане са питањем. Сујета покушава уз вашу помоћ да доминира саговорником, да се што више рашири у свемиру. Њој је тесно, да се држи у границама. Прекините њу.

Сујета се не слаже са једноставношћу, требају јој гласне трубе, звоњаве жице, грмљавина тамбура, она се губи и распада у ситне честице у тишини, мирној атмосфери.

Тамо где су једноставност, мир и спокој, нема места сујети.

«Чините своја дела у тајности», каже Јеванђеље. Ако сте учинили нешто добро, чувајте то у свом срцу као највеће благо.

Наравно, понекад желимо да неко подели с нама радост и успех. То могу учинити само најближи људи или они који имаjу везу са нашим успехом. 

Не бисте требали делити своје успехе или планове са људима који нису повезани са вашим послом.

Чинећи ово, само ћете још једном подгрејати сујету и изгубити толико зарађени душевни мир. Ово понашање може отуђити непознате људе од вас.

Стална трезвеност, унутрашња будност помоћи ће да се открију закривљеност душе и очврсле страсти. Уз Божју помоћ, почећемо јасно да видимо и преобразимо се из опуштене и болесне особе у ведру и духовно здраву особу.

Помаже Бог, да наш увид ускоро дође по благодати Божијој, како бисмо и даље могли свесно, у радости и миру, да живимо дане који су нам одређени.

Нека Бог да, да нас вера у милост Божију ојача у борби против наших грехова, а благодатна помоћ Створитеља нас утеши и ојача, као што јутарња роса теши и испуњава увенуло цвеће у сувом лету.

митрополит Антоније (Паканич)

pravlife.org