Властита жртва: самосажаљење

На основу тога како једна особа емотивно реагује на туђа осећања, могуће је закључити да ли је њен однос према другом пријатељски или непријатељски. Тако на пример, ако особа на туђа непријатна осећања реагује саосећањем, тако да се и она непријатно осећа, тада можемо закључити да је однос пријатељски. Ако, је особа равнодушна према туђим непријатним осећањима, или ако јој је драго зато што други трпи, тада је реч о мање или више израженом непријатељском односу. Исто важи и за туђа пријатна осећања: ако је особи драго што је други срећан, то је пријатељски однос, а ако јој је свеједно или криво што је други срећан, тада је реч о непријатељском односу.

Овај принцип симпатије (саосећања), апатије (равнодушности) и антипатије (противо-сећања) такође важи за нечији однос према самом себи. Исто као што особи други људи могу бити пријатељи или непријатељи, тако и особа може себе третирати као пријатеља или непријатеља. Овај начин одношења према себи такође има емотивну компоненту, тако да се у новијим психотерапијским теоријама говори о „саосећању са самим собом”.

Стоик или слабић

Појам односа према самом себи јесте комплексан за разумевање, а најлакше га је представити као однос између два дела једне личности, који унутар личности успостављају међусобни однос. Познато је да деца често имају однос према самима себи тако што понављају однос који су њихови родитељи имали према њима. Тако на пример, ако су родитељи показивали пријатељски однос, и дете ће имати такав однос према себи. Ако су родитељи критиковали дете на здрав начин, оно ће исто тако критиковати само себе, а ако су га вређали и понижавали, и оно ће се на исти такав начин односити према себи ако нешто погреши. Објашњење је да дете интернализује стварног родитеља, памти његово понашање и његове поруке у одређеним ситуацијама, претварајући га у психичку структуру „унутрашњег родитеља” који се оглашава у истим оним ситуацијама у којима би се огласио и стварни, спољашњи родитељ да је присутан у датој ситуацији.

Једна врста осећања према самом себи јесте осећања самосажаљења. Људи себе самосажаљевају када им се догоди нешто негативно, а када не виде начин да разреше ситуацију која их мучи.

Иако су сажаљење и „смиловање” по својој природи облик љубави према другом, дакле пријатељски однос према другом који пати због неког негативног догађаја, многи људи туђе сажаљење доживљавају као увреду. Они мисле да губе људско достојанство ако дођу у ситуацију да други сазнају да пате и ако покажу своју рањивост, то јест да су „рањени”. Они сматрају да човек увек мора да буде јак и да стоички подноси „ударце живота”, да би задржао свој углед и поштовање других. Томе доприносе и изјаве презира замаскиране у сажаљење: да је неко јадник или бедник вредан сажаљења, и сличне.

Исти негативни став који имају према томе да их други сажаљевају, људи са оваквим ставом имају и према особи која се самосажаљева, зато што сматрају да је она тиме показала да је слаба, „слабић” и да је рањива.

Утеха за себе

Самосажаљење је аутентично осећање особе у невољи према самој себи, и доноси јој неке унутрашње добити, нарочито ако особа себе теши и подржава, као што би родитељ тешио дете или пријатељ пријатеља. Када нема такве утехе из окружења, особа је даје самој себи. Све док се неко повремено самосажаљева, у ситуацијама које су заиста тешке, окружење по правилу не гледа негативно на особу.

Проблем наступа са оним људима који се самосажаљевају веома често, сваки пут када доживе неку непријатност. Они улазе у позицију пасивне жртве која не чини оно што би могла да учини како би разрешила негативну ситуацију. Уместо да решава решив проблем или да прекине однос у којем пати, ова особа самосажаљева себе, потврђујући своје животно уверење да је предодређена да буде жртва у свом несрећном животу. Ови људи траже од пријатеља и познаника да их сажаљевају, да учествују са њима у њиховој боли. Оно заправо желе да им други потврде њихову пасивну позицију невине жртве. А када својим бесконачним егоцентричним причама о својим јадима „отерају” друге, тада додатно постају жртве њиховог неразумевања и људске „себичности”.

politika.rs