Срећа прати храбре

Сигурно да је лепо и важно и пожељно да наши родитељи буду поносни на нас…и на наше животне одлуке…изборе и позицију…

Међутим…

Неупоредиво је важније да то буду наша деца…коју имамо…или коју ћемо тек имати…

Да имају рашта бити поносна…

Да се имају на кога угледати…

Да се хвале тиме чији су…

И да буде сасвим логично и некако природно да нам једног дана кажу „желим бити као ти кад порастем!“…

Нема пуно већих сатисфакција у животу од тога…

И то нам може бити једна од битних смерница кроз олујне пределе…

Знам…

Није претерано лако…

Али је увек могуће…

Без обзира која су Раскршћа пред нама…

И без обзира ко смо и шта смо…

Само треба себи редовно постављати питања – шта бих посаветовао своје дете у овој ситуацији…и шта бих волео да уради?

Невероватно је колико су ти одговори понекад дијаметрално супротни од онога што ми радимо…и што смо одлучили…

Али…

И објашњење је просто…

Што би Јован Дучић рекао…

„Човек који није храбар не може бити ни поштен, јер за поштење су потребне жртве какве кукавица не уме да поднесе“…

Слично је и са Срећом у животу…

Ни она није за Kукавице…

Срећа увек прати Храбре…

drvladimirdjuric.rs