Бити остављен

Веома је забрињавајућа учесталост убистава бившег партнера, неретко праћеног самоубиствима. То чини да је разумевање доживљаја остављености, које је у корену оваквог насиља, постало социјално важно.

Емотивне везе и бракови су засновани на љубави, то јест на емоционалном везивању. Оно омогућује особи да успостави релативно трајни однос љубави, припадања, поверења и међусобне повезаности. Било да двоје, које се снажно воли, нису у стању да успоставе стабилну и задовољавајућу везу, било да је љубав престала, може да дође до раскида или развода.

Ретко је да су две особе подједнако незадовољне везом, тако да истовремено предлажу раскид или развод. У највећем броју случајева је једна особа та која одлази и оставља јер јој више није прихватљиво остајање у вези, а друга особа је та која је остављена.

Када је емоционално зрела особа та која је остављена, она прихвата ту чињеницу и улази у процес туговања, који траје од месец и по, до неколико месеци. Када прихвати раскид, помири се са њим тако што га прежали или преболи, она је спремна за ново емоционално везивање.

Оно што чини да људи који су остављени реагују емоционално незрело јесу различита катастрофична значења која приписују тој ситуацији. Најболније је када је особа зависна од бившег партнера јер погрешно верује да је веза са њим смисао њеног живота. За њу одлазак другога није само разлог за туговање, већ је почетак живота без смисла.

Бројна су друга уверења која остављеност претварају у велику трауму за оног који их заступа: „Да ја заиста вредим, други ме не би оставио”; „Други ме је искористио, преварио и онда одбацио”; итд. У свим овим случајевима остављена особа на себе гледа као на губитника и жртву, а на остављача као на победника и агресора. Све то ствара једно велико осећање увређености, понижености, одбачености, што је подлога за осећање мржње које у коначници може да води ка деструктивном освећивању.

Није могуће спречити да људи не прихватају наклоност других или да излазе из емотивних веза или бракова, али је могуће утицати на то како ће људи разумети такве догађаје. Главно је да људи схвате не само да други има право да оде из везе или брака, већ да бити остављен не значи да особа не вреди или да је то срамота.

Када нечијем детету по први пут није узвраћена заљубљеност или је „остављено”, то је осетљиви тренутак када родитељи треба да му помогну да не закључи да оно није довољно вредно. Исто тако и блиски пријатељи и рођаци одрасле остављене особе требало би да утичу на њу да исправи свој став о остављености, а не да појачавају њена негативна искривљена уверења. Права борба против породичног насиља и насиља над женама у школама и другде, треба да се бави исправљањем уверења о значењу остављености.

Зоран Миливојевић

politika.rs