Људи опруге

У принципу…
Свака Будала може бити срећна кад јој добро иде…
Терати себе да скачеш од среће кад ти лоше иде…и када живот крене да те ломи…онако како само он зна…ми тако вуче на онај интелектуално наивни оптимистички фундаментализам…који ретко помаже…а често јако пуно штети…а понекад може бити и погубан…и оставити људе којима је и овако тешко…са идејом да су још и криви што нису успели и да буду срећни и насмејани…док им ништа не иде…
Сасвим је довољно…када је јако тешко… када уопште није фер…и када јако пуно боли…не постати зао…огорчен…завидан и заувек несрећан…
Не сломити се скроз…
Не предати се…
И наставити да се бориш за оно што ти је најважније…макар и делић тога…или неку креативну есенцију твојих пређашњих жеља…која ће у новонасталим околностима постати довољна…
Kакви црни супер хероји…филмске…спортске и музичке звезде…
Kо то успе…тај је у ствари прави Херој…
И сви ти „Мали Обични Људи“ су у ствари за насловнице…јер већих Победника ни нема…
Уосталом…
Ни не постоји тежи спорт или каријера од живота…
И најлепша стар у овом позиву је што стално налећете на људе по којима се она изрека „ко те клео видим није дангубио“…може сасвим применити…а који нису дали да се сломе…
И који су смогли снаге да устану и да наставе да корачају у смеру који су априори зацртали…након ролеркостера животних догађаја који су их једноставно задесили…док су планирали нешто сасвим другачије…убеђени да су баш они ти којима се никада ништа ружно неће десити…
Kакви су то само Јунаци…
И колико је само заразно седети преко пута њих…
Парити очи…
И заражавати се тим непресушним Оптимизмом спрам Муке…
И дивити се Људима Опругама које када натегнете…они одскоче јос даље…
Баш тамо где су се запутили…
Без обзира на све…
Kаква је то само привилегија…
И колико сам само захавалан…
Мислим…
Пише то у књигама…
Али толико надахњујуће вала не…

drvladimirdjuric.rs