Стрпљивост

Жеље су веома важна осећања. Оне нас мотивишу да се покренемо ка важним циљевима. Када остваримо неку жељу, тада осетимо задовољство или срећу уколико нам је жеља била веома важна. Када нас нешто спречава у остварењу наше важне жеље, тада осећамо фрустрацију, осујећење, незадовољство. Ово незадовољство нам даје енергију како бисмо уложили додатни напор да испунимо важну жељу, појачавајући нашу агресивност.

Живимо у свету у којем не можемо да испунимо све своје жеље. Неке жеље не можемо никако да испунимо, јер су једноставно неоствариве, а неке жеље можемо да испунимо тек након неког дужег периода. На пример, ако неко жели да заврши факултет, он мора да положи много испита да би на крају остварио своју жељу. На путу до испуњења удаљеног циља, потребно је поднети непријатност фрустрације – истрајавати у кретању ка жељеном, упркос томе што је тај циљ удаљен. У томе нам помаже она особина коју називамо стрпљење.

Реч „стрпљење” долази од „трпети” и односи се на подношење непријатности на, како се то стручно каже „толерисање фрустрације”. Колико је стрпљивости веома важна емоционална способност видимо код оних људи који су нестрпљиви. Особа која није у стању да поднесе непријатност осујећене жеље није у стању да се полако креће ка њеном остварењу. Оно што жели особа, жели одмах. Ако не може да добије одмах, особа или постаје насилна, покушавајући да друге и свет „натера” да јој испуне жељу или одустаје од жељеног циља, јер „нема стрпљења”. Из тих разлога је разумна стрпљивост особина успешних људи.

Не постоји ген за стрпљивост. То је особина која се учи, и то у детињству. Да би израсли у правилно формиране личности, деца морају да науче да не могу одмах да добију све оно што пожеле. Родитељи су ти који треба да их науче да постоје неоствариве жеље, као и да постоје оне жеље које је могуће остварити након дужег времена. Родитељи су ти који децу уче да постоји граница између дозвољених жеља и недозвољених жеља. Родитељи су истовремено и тренери, мотиватори који подстичу дете да настави кретање ка жељеном циљу када оно због нестрпљења жели да одустане. Успешност зависи од развијања стрпљивости.

Они родитељи који не могу да гледају како се дете „мучи” зато што му нека жеља није остварена, попуштају и испуњавају сваку жељу, али тиме чине лошу услугу за будућност. Такво дете почиње да повезује испуњење жеље са љубављу тако да верује да ако га неко воли – тај мора да му испуни жељу, а ако му не испуни жељу – онда га не воли. Када такво дете одрасте, оно ће тај образац понављати.

Многи не знају да када људи развију способност стрпљивости, онда се смањује њихов доживљај непријатности због осујећене жеље.
Зоран Миливојевић

политика.рс