У себи носимо вековну баштину

Како старимо, откривамо да страхови, кривица, анксиозност и дубоки стид  не припадају нама у потпуности. Како смо их добили, одакле долазе и шта траже од нас?

Био сам одушевљен када сам у књизи Светог Порфирија прочитао да у себи носимо векове. „Човек је мистерија. Носимо у себи вековну баштину».

И истина је да у себи носимо кривице због вековних тајни генерација, оних који нису рекли, оних који нису научили, оних који се нису исповедили. Ове наслеђене кривице нас прогањају попут сенки. 

Када одрастете са анксиозним или фобичним оцем, опсесивном или психотичном мајком, идентификујете се са њима, а да то не знате или не желите. Осећате се кривим, стидите се њихове трауме. Осећате да  морате нешто да урадите да их спасете, да је на вама одговорност да их излечите .

А онда падате у зачарани круг менталног понављања. Јер, у свом покушају да их избавите, несвесно или не, поистовећујете се са њима.

Њихов проблем постаје ваш. Репродукујете иста понашања, фобије, панике, опсесије, и генерално цела траума  пролази кроз ваше биће.

Уместо да их избавите, бићете изгубљени са њима у менталној имитацији трауме. Добићете њихову кривицу, њихов стид.

Када ће се прекинути овај зачарани круг кривице и психичких трансмисија?

Када прихватимо слабост својих родитеља.

Када прихватимо да нису били и не треба да буду свемоћни и савршени да би били добри родитељи.

Да су  само људи а не богови. Урадили су шта су могли.

Али у исто време, потребно нам је да прихватимо и сами себе, да себи опростимо, да схватимо да нисмо одговорни за животе , слабости, грешке и страсти других.

Искупљење долази када прихватите своју слабост. Онда ћете се осетити снажним.

Јер, ово је хришћанско исцељење - када слабост постаје снага, крст се претвара у васкрсење а порицање  у живот и светлост.

о. Ливиос-Хараламбос Пападопулос