О духовном животу треба говорити само оно што је лично доживљено

Најбоља проповед се врши делањем. То не мора чак бити неки велики добротворни рад. Када ћутите по заповести или, напротив, кажете истиниту реч, а сви са страхопоштовањем ћуте; када се понашате понизно, не размећете се, нисте сујетни, не показујете лицемерно своју веру или свој пост да сви виде, тада сте својим добрим расположењем већ победили. Вера се не може сакрити, а онда, када се ипак открије да је православни хришћанин поштен, поуздан и скроман, то делује много уочљивије од свакодневног празног проповедања и показног обредног веровања.
Проблем са данашњим проповедницима је што не говоре сви у право време. Понекад је потребно сачекати надахнуће од Духа Светога пре него што напишете два реда и објавите. Данас су се многи проповедници разболели од многословља, захваљујући универзалној доступности речи, и често учење постаје празно, површно, а истине које свештеник жели да пренесе нису искаљене у пећи сопственог духовног искуства. Човек одмах осети ту вештачку, књишку теологију, која се понекад крије у чипки вербалне флоридности, и то је одвратно.
Због тога сматрам да се морате придржавати неколико правила. Прво, говорите о духовном животу само оно што сте и сами искусили. Друго, о апстрактним теолошким и историјским темама причајте само оно што интересује и друге; што сте свеобухватно проучили и изложили на уравнотежен начин, не покушавајући да своју тачку гледишта пренесете као општецрквену. То је, иначе, оно чему новинарство учи — да се питање сагледа из различитих углова. И на крају, говорите и пишите само када једноставно не можете да ћутите, јер ће камење викати (Лк. 19:40).

свештеник Сергије Бегијан

pravoslavie-ru