После празника

Највероватније је да се сада, док читате овај текст, налазите на послу или код куће, бавећи се рутином свакодневног живота. Прославе су завршене. Лампе ће се угасити, нестаће осмеха. Туга ће се ширити над нечим што је нестало.

Али, зар је неопходно осетити ово стезање у срцу? Туга празника? Зашто не задржати оно што је откривено током празника? Наша жеђ да славимо.

Наша жеђ за слављем. Вечна дубока потреба човека да поставља празнике и светковине, да тражи светлост и радост.

Чувајте истину која извире из вашег срца, из дубине вашег бића, и кличе „овај свет ми не одговара , изгледа ми мали, време које се завршава не користи ми; не пристајем на смрт, рођен сам за вечност и не подносим збогом...“.

Имајте на уму да сте рођени да никада не умрете, да нисте створени за смрт и манифестујте се колико можете, корак по корак, сваки дан, оно што јесте али још увек то нисте постали. Ви сте оно што сте осећали током празника, постојање радости и светлости. Откријте то. Будите оно што знате да јесте и можете бити, чак и ако то још увек нисте успели. У стварности ви то знате, ви сте нешто веће од онога што сте данас. Достигните то.

о. Пападопулос

facebook.com/p.libyos