Не дозволите да страхови дефинишу ваш живот

Радимо ствари због страха, губимо ствари због страха. Плашимо се губитка, неуспеха. Плашимо се да волимо, да дамо себе.

Овај страх произилази из наше калкулације „да себе не повредимо“, због чега наши односи са другима нису прави односи, већ односи тактике и калкулације.

Ако се не суочимо са својом необичношћу коју толико година градимо у себи, уништаваћемо себе све време. Чак и ако нам ствари иду добро, сама помисао да нешто може поћи наопако натераће нас да одустанемо и осећамо се јадно. Нажалост, многи људи су опседнути синдромом нанесених неправди, повређених. Када смо навикли да нама доминира рачуница наше необичности, онда је природно да стално кокетирамо са изолацијом, напуштеношћу, меланхолијом, па чак и депресијом. И то се углавном дешава људима који немају већих проблема у животу. Управо зато што немају проблема, они мазохистички измишљају нешто да пате. Када „плакање” пређе у навику, то значи да смо од необичности која нас поседује, сада и сами постали чудни. Сви поседујемо неку необичност али у неким случајевима то може бити безнадежна ситуација.

Ако не разбијете свој его, никада нећете моћи да се ослободите свих оних калкулација које вас доводе до тога да се осећате неправедно и чине да своје односе са другим људима доживљавате конкурентно. Тек са понизношћу ће доћи до престанка калкулација и у нашим животима ће се развити прави међуљудски односи са другима, а једини услов да се у томе успе је да немамо захтеве. Наши страхови, наше несигурности, наша необичност не само да избацују радост из наших живота, исушују благост и смиреност из наших срца, већ и непрестано ликују на нашим лицима и у нашим срцима.

архим. Павлос Пападопулос

vimaorthodoxias.gr