Пре свега желим да ме волиш

Не желим само да ми помогнеш, већ и да ме волиш. Ти ми „дајеш“, али ме твоје давање боли. Видим у твојим очима сажаљење, тугу, много пута можда и потцењивање.

Ти стојиш на позицији јаког, а ја изгубљеног. Видим ти то у очима, у речима, у покретима твог тела, осећаш се као победник и гледаш ме као свој плен.

Много пута ме искористиш да се осећаш као добар хришћанин, постанем ти „карта у џепу“, да уђеш у рај. Ја сам степеница на коју ћеш се попети да се уздигнеш до небеског блаженства. Верујем да у овом рају „савршених“ и уређених недостаје Бог.

Не волиш ме, жалиш ме. Али ја не тражим твоју емоционалну толеранцију, већ твоју љубав. Молим те да ме осетиш, да ме волиш у мојој тами. Не у време када сијам него у време када се изгуби сав мој сјај и лепота.

Дођи мало овде у прљавштину и мраку где седим, да мало својим очима видиш како све изгледа црно. Да осетиш мало телом, колико ме боли. Да дишеш макар и минут мојим удисајима, да осетиш мирис самоће која дува овде на мојој Голготи.

Не тражим од тебе да ме спасеш него да ме осетиш. Не тражим од тебе да постанеш мој рај, али немој постати ни пакао. Не тражим од тебе да ме искупиш али ме не осуђуј.

Ниједној особи, која је у болу и тегоби, нису потребни наши мудри савети или наше велике речи, спремни одговори и сјајне изреке. Оно што може пољубац да каже, ниједан језик никада не може објаснити. Ономе, што осећамо у загрљају, ниједна књига нас никада не може научити. А све одговоре које добијамо у тишини молитве, нико нам никада не може дати…

о. Пападопулос