Дечја туга код одраслих

Туга или жалост је осећање које особа осећа када изгуби нешто што јој је веома важно, за шта је емоционално везана. Како осећање засновано на емоционалном везивању једне особе за другу зовемо љубав, следи да је туга друго лице љубави. Управо зато што је повезано са љубављу, туговање је процес који дуго траје. Његова психолошка функција је емоционално развезивање од онога што је особи било значајно и прихватање губитка.

Када некога заволимо, ми смо се емоционално везали, што нам омогућава да осетимо сва она дивна осећања припадности и повезаности. Ако изгубимо особу коју волимо, ако она оде или умре, туговање нам омогућује да прихватимо нову реалност. Када је процес туговања готов, ми смо се емоционално развезали што нас чини способним да се поново емоционално вежемо за неког другог – да волимо поново. Тако вољење и туговање сачињавају циклус везивања и развезивања које омогућује ново везивање.

Зато што нису способна да сама брину о себи, деца јесу у позицији зависности од одраслих који брину о њима – најчешће родитеља. Када мало дете изгуби особу која брине о њему, за коју се емоционално везало, оно је преплављено осећањем туге. Ова дечја или инфантилна туга није само туговање за изгубљеном особом, већ и самосажаљење малог бића преплашеног сазнањем да не може самостално да преживи.

Инфантилна туга се јавља и код одраслих. Сваки човек, ма колико имао година, у себи носи и своје дечје Ја. Зато неки одрасли у ситуацијама у којима губе нешто важно реагују инфантилном тугом. Уместо да одрасла особа показује емоционалну зрелост тако што ће осећати дубоку тугу уз свест да може да настави смисаон живот без онога што је изгубила, она верује да је губитак крај свега.

Када одрасли реагују из позиције зависности они нам поручују да су уверени да не могу даље да живе без онога што су изгубили. За разлику од ситуације малог детета које заиста не може да преживи без одрасле особе која брине о њему, појава инфантилне туге код здраве одрасле особе указује да постоји конфликт између њених уверења и стварности. Иако она објективно може самостално да живи и преживи без онога што је изгубила, она верује да то није могуће.

Овај конфликт уверења и стварности је централно место у саветодавном раду са одраслим људима који су зависни од својих љубавних партнера. Када особа освести своја уверења због којих одржава себе у непотребном односу емоционалне зависности од партнеровог прихватања и љубави, када научи разлику између одраслог емоционалног везивања и дечјег емоционалног везивања, тада има шансу да емоционално одрасте. Последица је да способност за одрасло туговање замењује способност инфантилног туговања.

Зоран Миливојевић

politika.rs