"Стрпљење је ишчекивање ..."

Пре неки дан сам слушао говор игумана светогорског манастира Симона Петра, о.Јелисеја, и он је у једном тренутку рекао нешто што ме је изненадило, „стрпљење је ишчекивање...“. Односно, стрпљење унутар цркве не треба погрешно тумачити као фатализам и напуштање наше жеље за животом.

Знате ли ко нема жељу? Онај који је депресиван. Да ли је то оно што ми желимо? Наравно да не. У цркви не смемо да тражимо човека без снова и жеља, страсти и љубави, вере и жеље, јер је он живи мртав. У цркви Христовој циљ не може бити само опстанак већ живот!!!

Није жеља лоша, већ грех, односно жеља која ме заробљава, затвара и стврдњава у мом егу, бајка која ми прича о свемоћи мог нарцисоидног балона. Дакле, стрпљење није напуштеност и беда, није одустајање од живота, већ ишчекивање новог, другачијег, у мени, изван мене, свуда.

Трпим јер нешто чекам. Много пута је то најбоља ствар коју могу да урадим у одређеној фази свог живота. Не разочаравам се, не одустајем, трпим. Радујем се сутрашњем времену које ће преокренути јуче и будућности која ће осветлити моју прошлост. Добро, можда јуче, сада, данас, из разних разлога не могу учинити ништа друго осим онога што морам, али то не значи да ће тако увек бити. Не значи да се не може све променити и преокренути. А знате ли ко је тај који доноси велике преокрете?  Врло јасно - Бог. Тамо где смо ми ставили тачку, Он поново почиње да пише. Тамо где кажете да је све готово, дешавају се парадоксална изненађења која вам преокрену живот наглавачке. Докле год радимо оно што можемо, можемо и да истрпимо. То јест, Бог жели да чинимо оно што можемо да поднесемо, тако да Он може учинити оно што ми не можемо.

Не знам колико пута ће нас ситуације навести да изаберемо пут стрпљења, у страстима и слабостима, тешким односима и породичним ситуацијама, у  животу уопште, али  треба да знамо да стрпљење није порицање онога што се дешава, већ ишчекивање онога што може доћи, увек боље и светлије од онога што данас имамо или трпимо. Будућност осветљава нашу прошлост и нашу садашњост. Не размишљајте о томе шта сте, већ о томе шта можете постати.

Још дубље и богословски речено, трпљење је увек ишчекивање самог Бога. Живим и чекам свог Господа. Кажем му: „Ево ме, Господе.... можда у свом паклу, али увек верујем у Твој рај...“. „Дођи, Христе мој, и сањај у мени оно што спремаш за сутра, а ја данас не могу да видим…“

 o.Пападопулос

facebook.com