Да ли смо сви способни за брак и родитељство?

Сваки пут када чујемо о убици или силоватељу деце, доживљавамо страх и ужас. Ужас због онога што, биће звано човек, на крају може достићи. Колико пакла може бити у људској души?
Али, то је човек. Створење способно за највеће добро и највеће зло, најлепше и најхеројскије дело али и најстрашнији злочин. У нама је битка у којој се наше постојање свакодневно бори између светлости и таме. Ништа не помаже ако пола друштва другу половину стави у затвор. Никаква казна, ма колико строга, није спречила ментално поремећене људе да почине злочин. Никаква казна не зауставља мрачни чин који почиње из дубина нашег личног пакла, јер злочин није ствар ума већ рањене психе. То не значи да држава не треба строго да кажњава таква дела. Напротив, мора бити немилосрдна. Али, ово не решава наизглед велики проблем.
Све почиње од породице. Из трауматских искустава. Захтевна питања потресају нашу крхку сигурност.
Да ли смо сви способни за родитељство?
Да ли је тачно да сви родитељи безусловно воле своју децу?
Зашто онда постоје очигледне злоупотребе?
Зашто онда цео живот трчимо код духовника и психолога да бисмо се ослободили тешких сенки својих родитеља?
Ми манипулишемо својом децом да бисмо испунили наше емоционалне празнине, одсуство смисла, да казнимо свог мужа или жену, да угланцамо прозор нашег друштвеног успеха. Видимо нашу децу као продужетак нашег ега.
Постоји ли нека институција или организација контролише оне који имају децу?
Ко надледа пар, који је усвојио дете прошавши хиљаду провера, да ли га исправно подиже?
Да ли сви имају дар родитељства? Да ли знају како да васпитавају дете? Да ли их неко обучава?
Не тражимо савршенство. Тражимо нормалност. Нико није савршен родитељ, али је потребан ментални склад и равнотежа.
Да ли су сви за брак?
Да ли може свако да живи у заједници са другим људским бићем, а да не манипулише њиме или га злоставља?
Ко нас учи уметности живљења?
Насиље и злочин се не дешавају тек тако, већ се гаје у нашим домовима. Све док се кријемо од наше таме, она ће нас гушити. Све док негирамо наше сенке, оне ће постати дубока ноћ. Све док се претварамо да смо анђели, бићемо ђаволи.
Што више “рекламирамо” своју срећу, више ће наша несрећа вриштати. Колико год сакривали рану, она ће мирисати на покварено месо.
Решење је једно - да исцељујућом храброшћу гледамо у нашу таму док не постане светлост.
Не венчавамо се зато што „морамо“, већ зато што волимо да са неким делимо живот и заједницу љубави. Не венчавамо се да бисмо успели јер тада ћемо сигурно пропасти. Не венчавамо се да бисмо постали срећни, већ смо срећни и женимо се. Имамо радост и делимо је.
Не удајем се јер не могу без другог, јер не желим да живим без другог. Други није мој терапеут већ мој животни партнер. Деца сама по себи не доносе срећу, већ им ја дајем срећно животно искуство.
Човек, ако хоће, може да остане слободан од својих рана. Заволимо светлост и не скривајмо се у мраку својих рана. Са храброшћу и јунаштвом гледајмо у нашу таму јер само тако она може постати светлост. Да би пакао постао рај морате га пољубити.

о. Х. Пападопулос

facebook.com/p.libyos