У љубави према Богу човек је у стању много да поднесе

Није грех да се трудимо да живимо мирно и без искушења и зато се молимо Богу да нас сачува и не даде нам оно што нисмо у стању да носимо. Ипак, у љубави према Богу човек је у стању много да поднесе и што је љубав већа, већа је и спремност на саможртвовање, више је милосрђа, смирења, трпљења итд. (уп. 1Кор 13). Занимљиво је када читамо Павлову "химну о љубави" колико се не говори о емоцијама већ о односу према другом. Љубав према Богу се у целости изражава кроз љубав према ближњем јер љубимо Бога у сваком људском бићу које носи његов лик, љубимо Бога у његовој творевини јер у њој видимо посејане његове предвечне логосе (односно његову вољу о чему говори Св. Максим). Зато нема љубави Божије где нема правилног односа према ближњем и творевини Божијој. То је само једна психолошка пројекција нашег самољубља и гордости. Зато је и св. Ава Јустин говорио да се љубав према Богу препознаје у човекољубљу, а опет да нема ни истинског човекољубља уколико оно не проистиче из љубави према Богу. Исто тако и поглавља о љубави Св. Максима нису поетски изливи занесеног "заљубљеника у Бога" већ пре свега изношење практичне философије љубави која се не може задобити уколико себе волимо више од Бога и других.

Ово је веома важно јер се хришћанска љубав суштински разликује од хуманизма који се исцрпљује било у општој љубави према неком апстрактном човеку, људском роду и сл или у љубави према појединцима према којима осећамо сажаљење или посебне емоције јер доживљавамо себе кроз њих, или доживљавамо неку личну корист или пријатност. Хришћанско поимање љубави, иако у неким спољашњим елементима веома слишно хуманизму у потпуности је засновано на другим поставкама. Другог волимо јер у њему волимо лик Христов и та љубав неће зависити од тога да ли је тај "други" добар или лош (односно прецизније речено, здрав или духовно болестан) јер лик Христов остаје утиснут у њему па чак и у највећем посрнућу. Другог волимо као члана Цркве, Тела Христовог или онога који је призван да постане део Цркве, волимо га у перспективи вечног Царства небеског. Ова љубав није земаљског порекла, није емоција, нити нека филосфија. Она је пре свега дар који Бог даје онима који отворе своје срце да би га примили, а то чинимо трудом и духовном борбом. Господ љуби и оне који га се одричу и који желе да вечно постоје без Бога. Он ће љубити и оне који ће пребивати у вечном мраку својим сопственим избором. Божија љубав је благотворна али и болна и њоме ће Бог судити свету, не по јуридичкој правди. Они који пребивају у љубави Христовој наставиће да узрастају вечно у њој, а они који су је одбацили бежаће вечнно у најдубље поноре ада јер ће их та иста производити бол и муку.

Хришћанска љубав, наравно, не одбацује биолошку љубав, родитеља према деци и обратно или супружанску љубав, али и њој приступа кроз Христа. Брак је зато не било каква заједница две особе које се воле, већ заједница човека и жене који живе у тајни Христа и Цркве (уп. Еф.5) Добро знамо да у пуноћи Царства небеског неће бити ни мушког ни женског, а самим тим ни брака као заједнице која постоји у овом времену и простору. Зато је брак за хришћане Света Тајна и свака злоупотреба човекове сексуалне природе закорак је ка амбису пролазности и вечној смрти, јер све оно што неће бити уведено кроз Христа у вечно постојање остаће у сфери вечног мрака, недовршености и полупостојања. Проблем је када наше међуљудске односе видимо као сврху самим себи и заборавимо да смо у динамичком путу ка вечности и да још нисмо сасвим довршени као личности. Црква нас зато стално позива да остајући у биолошком начину постојања не будемо њиме овладани и да што је више могуће заживимо црквеним, евхаристијским начином постојања.

Увек ме је фасцинирала хришћанска свест да овим животом само пролазимо у сталном очекивању Господа. Рани хришћани говорили су Маран ата - Дођи Господе. Свако наше литургијско сабрање је израз ове свести очекивања Доласка Христовог и живо искуство да се све више приближава пуноћа Царства Божијег, а тиме и Његове вечне воље да све створено кроз Свога Сина Јединородног у заједници Духа Светога преведе у вечност.

архимандрит Сава Јањић

pouke.org