Онај који се оправдава не може духовно да напредује

- Приметио сам да се данас «мали и велики» оправдавају на један сатански начин. Њима ђаво све тумачи на свој оправдавајући начин и тако се налазе изван реалности.
- И како то бива Старче? Они на сваку реч (поуку) налазе антиреч тј. оправдање?
- О... страшно је разговарати са неким човеком који је навикао да се оправдава. То је као да разговараш са демонизованим. Они који се оправдавају, Бог да прости, имају за «старца» сатану. Такви људи су страдалници, јер немају у себи мира. Они су оправдање претворили у читаву науку.
Наиме, као што лопов не спава читаву ноћ, размишљајући како да нешто украде, исто тако ови људи размишљају како да оправдају своје погрешке. Насупрот добрим људима, који размишљају како да нађу прилику да учине добро и да се смире, ови размишљају како да оправдају и оно што се не да оправдати. Они постају сопствени адвокати. С њима се не може изаћи на крај. Као да разговараш са самим ђаволом.
Колико сам само пострадао разговарајући са једним таквим. Кажем му: «То што радиш није добро. Криво чиниш. Треба да пазиш и чиниш тако и тако.» Али, он је за све пронашао оправдање. И на крају ми рече: «Не рече ми ништа шта да радим.» Бре, човече Божији, читаво време ти говорим о твојим грешкама, да не радиш добро, а ти се непрестано правдаш. Три сата си ме истјазавао и мучио! Како ти нисам рекао!?
Наводио сам му примере да схвати да робује сатанском егоизму и да прихвата демонска оправдања, те да ће пропасти ако се не излечи. А он ми још каже како му не рекох шта да ради. Заиста, да пукнеш од муке. Лакше је разговарати са равнодушним човеком, него са оним који се непрестано правда.
- Старче, у којим случајевима треба бити равнодушан?
- Дете моје, на крају крајева, равнодушан бар неће полудети (пући) без разлога. Има смисла потрудити се око болесног и онога који страда. Али, мучити се са оним који се оправдава... оправдавати и неоправдиво... Тако човек постаје демон. Страшно. Када би бар уважавао разлог зашто му говориш, да цени труд и муку и жељу да му помогнеш, мало би се променио и обрео корист. Али, он не прихвата ни слова.
- Старче, када се неко правда, па му се каже да то није добро и да греши, да ли је могуће да се ипак поправи?
- Како да се поправи? Он разуме да је то погрешно, али због егоизма не може ништа да призна, да прихвати. То је веома опасно стање. Такав је склон да каже: «Не помажеш ми. Не зовеш ме да разговарамо. Презиреш ме.» То опет говори из егоизма. То је као да каже: «Ја нисам крив што ми не иде добро. Ти си крив што ја нисам добро.» Ту се све завршава.
Таквога треба оставити, јер се њиме не вреди бавити. Не помаже. Ни Старац, ни Старица не треба да се труде око њега, јер је то сатански, а не људски егоизам.
Људски егоизам има онај који неће да се смири и каже: «Нека је благословено.» Али, неће се ни правдати. Онај који се правда, претвара своје срце у станиште демона. Када видиш да се неко правда, боље је ништа му не говори, јер ће он правдајући се, почети да говори и веће лажи и хуле. Боље је оставити га и молити се за њега да га Бог просветли.

старац Пајсије

Извор: Епархија далматинска