Верујем у Бога – Који ме превазилази, Који је несхватљив и парадоксалан

Верујем у Бога који ме превазилази, који је несхватљив и парадоксалан, и добро је да Га не разумем, јер је само тада истинит. Да сам могао да га разумем, он не би био Бог. Он би тада био идол мог ума и маште, идол мојих речи.

Верујем у Бога који је невидљив, али видљив у мени. Нема уста, али тако јасно говори у мом животу. Он нема руке, али када ме загрли осећам се срећно. Он је дух, који испуњава сваку ћелију мог тела. Јер Он је створио и душу и тело моје. И он ме воли целог.

Верујем у Онога који као да никада не постоји. Ко ми дозвољава да се расправљам са њим. Док одлазим, јури да ме пронађе и врати кући. Док ја не верујем у Њега, Он инсистира да верује у мене.

Не треба да га пронађем умом, већ да га видим срцем. Ово није гледање очима, већ осећај постојања.

Месеци и године проведени у проучавању и размишљању неће вас упознати са Њим. Сузе, молитва, безнађе, вапај: "Где си Господе?" Дођи.” Они могу испунити ваше биће његовим присуством.

Моја лична агонија се завршава када кажем: „Нека буде воља Твоја“. Ослобађа моје мисли, потискује у мом уму и срцу потребу да контролишем, одређујем и предодређујем.

Уверен сам да ништа не знам, а Он зна много боље од мене. Верујем му. Разбијам стисак свог ега, контролу над свима и свачим, учим да губим разум и побеђујем у срцу. Дозвољавам себи да осетим оно што не могу да кажем…

о. Пападопоулос

tiveriopol.mk